Одабране трагедије

16

Прометеј

Океан

ЕСХИЛ

брзокрили овај донео ждрал,

без уздица, мисли покоран мојој. Судбина твоја боли ме, знај,

та рођачка на то гони ме крв;

ал да и нема ње, ја никога немам коме бих већу исказао част

но теби,

А знаћеш да ово је истина све; да узалуд ласкам, није ми својство, Де, казуј у чему ти помоћи треба, та нећеш никада рећи да имаш. од Океана вернијег друга.

0! Шта је овог И ти амо дође зар да гледаш јаде моје; Како смеде ти да с водом раставиш се, с имењакињом, и с камен-пећинама самосазданим, и стигнеш земљи, мајци гвожђа Стиже

зар

да моју видиш коб и мој да жалиш јад; Па гледај призор, пријатеља Дивова, на престо царски који њега подиже, у каквом болу од њег превијам се ту!

То видим ја, Прометеју, и мада си сам ум, најбоље хоћу да те светујем. Прибери се и нови начин прихвати,

и владар нови влада сада бозима!

Будеш ли речи сипо тако пркосне

и оштрг, то ће тебе брзо чути Див

и с вишег престола, и садашњи ти гневи јад изгледаће ко мала играчка.

Но, мучениче, гнева тога прођи се,

па гледај да се мука тих ослободиш!

Ја прастару ти можда причу причам ту: ал' таквом превећ охоломе језику

оваква плаћа гаје се, Прометеју.

Још ниси миран, нећеш злу да попустиш.. већ крај тога би другог још да допанеш. Та саветима мојим опамети се,

и против бича не ритај се; видиш сам да круто, без р чуна, монарх влада нов.