Одабране трагедије

Прометеј

Океан

Прометеј

ВЕЗАНИ ПРОМЕТЕЈ 17

А сада идем ја, и стараћу се већ

да мука тих те, ако могнем, опростим; Ти миран буди, немој псоват' сувише, Ил зар ми не знаш, поред свега ума свог, да луду језичину казна достиже,

Ја завидим ти што си кривњи умак'о, а осмели се љубав ми исказати, А сада махни то и остави се тог, јер нећеш склонити га, није лако то. На себе пази да не приседне ти пут.

Ти ближње много боље знадеш световат' но себе; дело каже то, не моја реч Од намера ме нигда не одврати мог. Јер ја се уздам, уздам, Див ће милост ми

чинит' од тих мука да те избавим. у

Благодарим, то нигда нећу престати, јер добре воље срце ти је препуно, Ал' ништа не мучи се, залудан је труд. Помоћи нећеш кад би и помоћи хтео. Но миран буди, не пуштај се ни у шта, Јер не бих желео што сам настрадах ја, да други зато истих јада допану, Никако! Већ ме удес мори брата мог Атланта што у крајевима западним земаљски и небески носит' мора стуб на својим плећима, то бреме немало,

сина видех Земљина, киликиских станара спиља, пожалих грдосију ту грозну, стоглаву, ал сила скрши гаТифона бесног; на све уст'о богове,

3 грдних раља страву њима сипаше, из очију му страшни пламен севаше к'о силом да ће срушит' владу Дивову; ал Дивова га стрела стиже бесана, огњевита га муња озго ошину, и хвалисање охоло му прекиде, У само срце како беше погођен, У прах и пепео снага му се прометну, И сада тело протегнуто, немоћно,