Одабране трагедије

ВЕЗАНИ ПРОМЕТЕЈ 37

„Хермо Промешеј

Хермо

Прометеј

Хермо

Тог нема начина, и муке нема те,

да Див ме присили да то му откријем, док љутијех не опрости ме окова.

А дотле, нека пламен огањ расипа,

и снегом нек белокрилим и урлањем од громова нек дрма, тресе земљу сву! То ништа неће савит ме да откријем од кога треба он да с трона пане свог,

Но види да л ће можда то помоћи ти!

То давно видех већ, и о том проми| слих, Та прени се, прени једном, лудаче, и право промисли о беди садањој!

Досађујеш, ко вала залуд салећеш; нек на ум нигда не пада ти да ћу ја пред вољом Дивском стрепит, жена по-

стати, и да ћу њега, на ког мржњом мрзим свом, к'о жена молит с узвинутим рукама, да пута ових реши ме, То никако!

Збор тај и други као да зборим узалуд, јер молбе ништа. не смекшавају ти груд, и не блаже; ко ждребе младо жвалице гризукаш, силиш се и тргаш дизгине, Ал слабом се распаљујеш мудролијом. Јер дрскост оном који лепо не мисли, за себе сама, не да моћи никакве,

Не послушаш ли речи мојих, припази какав ће вихор и неизбежив зала вал на тебе да се сруши: отац прво ће

да громовљем и муњама огњевитим растепе кршни гребен тај и тело ти да скрије, камени га чека загрљај!

И ту ћеш дуге провековат' векове,

на светло док се не вратиш. А Дивова крилата псина, крвав оро лакоми, раскидаће по крупан комад с тела твог; тај незван гост по цео слетаће ти дан и кљукаће се твојим црним јетрима.