Одабране трагедије

ВЕЗАНИ ПРОМЕТЕЈ 39

Коловођа

Хермо

Што друго нам збори, и саветуј да теи послушат могу, јер можда ми ниси упутио реч коју поднети могу.

А зашто ме говиш срамоту да чиним; Све патње хоћу да препатим с њим; научих издајнике мрзити,

и нема болести

што мрскија мени била би од те.

Ал памтите то што зборим унапред. И ако у невоље паднете сада, не кривите судбу, не реците никад у ненадну беду да вас је Диве увалио; не, већ сте се баш увалиле саме, Са знањем ви ћете својим, и не без надања, не без слутње, са безумља свог се заплести у невоље бескрајни виг!

(Код последњих речи Хермо одлази, и одмах почну ветрови да бесне; све брже и јаче громови Пуцају и муње севају; облаци тамни небо застиру, џ око главица се мотају; земља:

Прометеј

„се тресе; Океаниде клекну.)

Што се рекло, ево је готово сад. Већ земља се тресе, одјекује громова потмула рика, и пламених муња севају бичи, и вихрови бесни прашину дижу, и ветрова хучни дахови плешу, све један на другог навалу диже, У љутој се борби комешај збива, у коштац се хватају море и ваздух! Овакав од Дива ударац јасно на мене пада страх да ми зада.

(Страшан урнебес.),

О мајко пресвета моја, и ти, о зраче, о изворе светлости све, ви видите како од неправде трпим!

(Бездан прогута све.)