Од живота до цивилизације

на — ти е “ есто

о

вани ен наш и

112 од ЖИВОТА ДО ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И ан и

појма у један, порекло живота не постаје тиме загонетније, јер му ни са чисто физичкохемијскога гледишта не видимо зачетка. Тајна остаје иста. Необична је срећа по наше биолошко сазнање што су нам се откриле појаве свести — ако се тако може рећи, јер и сазнање спада међу њих — јер иначе никада не бисмо могли сазнати за саму битност живота, за рттит торет5 чудесних остваривања живога света, као што слеп од рођења изучавајући физику неће моћи дознати за боје. Како можемо замислити да наша мисао, која толико ствара изван нас, није ништа створила У нама, одакле потиче! (Она би, зар, у нашем бићу била само заклоњена, њено поље рада било би изван нас, а на огњишту своме била би или равнодушна или немоћна. Уствари она се развила, обучавала се на делу биолошког остваривања, у границама живога бића, њене првобитне радионице, из које је најпре плашљиво извиривала, да би најзад, почем се осмелила, пошла да освоји свет. Она је из своје радионице изишла разрађена, спремна за стицање новога искуства. Зар би иначе мисао могла у првобитних људи букнути и за неколико десетина хиљада година доспети до тог чуда људске образованости» Да би се у тако кратком времену мисао неандерталског човека развила до савремене мисли, она је морала пре тога несравњиво дуже тињати, потајно радити, развијати се. Необично брзи развој људске мисли, који је тренутан према спорости биолошке еволуције, долази отуда што МИсао није била почетник када је почела остваривати