Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

18

Нег' данашњи што среће дође час. (Погледа према небу)

А сада: Збогом ! (Пође десно, затим се обазре, маше руком Мерими на опроштај и закрене у десну улицу)

(маше Омеру руком). Пођи, драги мој. == (Вратима, затворајући их)

Затвори ми се, мило крило ти, Да никоме те ја не отворам, Већ злату мом и својти његовој. (Застане, замишљено) Сад лаган да ме санак уљуља, Из крила да ме не да никоме Док моје драго по ме не дође. (Оде изамакне у ружику)

ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА.

Омер сам.

(десно у дну, застане, гледа у Мерине прозоре). Да није ових пустих верига Што обичаји нама намећу, Што не бих ја већ ту починио 2! Ни макао се не бих одавде Већ = (Замисли се, тргне се) Не! (Мучећи се)

Ал' ове мисли море! Ах! (С лијева се у дну појави Шериф, у журби, и стигне Омера)

ДВАНАЕСТА ПОЈАВА. Омер и Шериф. (пришао Омеру, разрадовано). Е, не воли нас, видиш, Омере ! (као изненађено). Ко не воли нас, побро Шериф: 2 Та црна ова ноћ нас не воли. Випш како жури: вија кући нас.