Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

ги

гп > «

га

Х.

" По хиљаду их пута хиљадних

Све поздрави. — А — оно — како знаш. На милоштама и на поздраву

Најљепша хвала, мајко. — Оно ћу

Све опрезно да одмах приправим. И не шалим се2 Рекох, не шалим, јер више, мајко, нема чекања, Већ уходица бити Омеру, Уходити му дом, на дому све. Ал' ако они, дијете, осјете Да уходиш их» Мајко, не бој се. Ал' мудра ти је, па досјетљива Та Омерова мајка. Нека је. Ни она не ће мене познати. Ни лдосјетити она не ће се Кад у Циганку ја се прерушим: На обрве ћу густе сурме трак Навући тако да се саставе, Испод обрва ове очи ће Стријељата ми оштро, поодирно. још гласом кад занесем цигански — А држање већ буде циганско Ни Мерима ме не би познала, Та — мал не рекох: ви ти, мајко, знаш! А ја ти мал не рекох: претјера! Ал' нека буде. Само опрезно. Знам. Одговор смо дужни овима Што толико се већ распитују. | Па добиле су. Ал' неодређен. Па ако је за Меру прилака — Са благословом мајке његове Нек буду срећни.