Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

92

По чему ли се те ве повију. Док жуђеноме циљу не стигну! 0 (још више застиђен). Ал мајко!

Хат. Слушај. Мајка спомену, Да чује, јес' јој наш'о одмјену2 Штог Ћутиш»г Реци мајца својој! Де, Па одмах идем ја у прошење., —

Е, добро, кријеш. Даље не питам, Док мајци својој сам не искажеш. Да знаш ко чека, ти би рекао —

0. Па — знам —

Хат. То не знаш!

0. Тета Имиша!

Хат (вачуђено, као пријекорно).

Па како би испред ње побјег'о 2 Та жао јој је што те нема к њој Па то да зна још да си побјег о!

(Узме Омера за руку)

Хајдемо горе.

0 (мазно, нећка се). Мајко, пусти ме. Опростиће ми тета. Доћи ћу. још мало ћу у врту остати.

Хат. Без тебе зар да идем (Оде у кућу)

0 (ва ЊОМ). Иди, да.

И реци тети: Иде Омер њен.

ДЕВЕТА ПОЈАВА.

Омер, затим Хајрија. 0 (ам). Да не зна мајка, морао бих јој К'о ваљаво дијете рећи све, А камо ли што она све. већ зна. Па тета истом сада! Њојзи! Хо! И њој и мајци сада рећи! Ах!