Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

Недостојне ми шале измишља, | Већ — нако — да се владаш пристојно, Ал претјерано не. То не треба. Вили, и ја сам ти био стидљивац, ЕОо гуја ноге крио ашик ја, Ал" сазнати се ипак морало. Па одважан ми буди, јуначе. јер ако такав уђеш дјевојци, На први ће се поглед стужити, У души ће одјекнут' уздисај: „Зар такав, куку, изабраник мој2! То једва мразу првом залогај!“ Охрабри се. (Лијево се у дну зачује сватовска граја, и: лолазе све ближе) _ Гле, ево сватови! ја морам с њима овдје, показује собу) тамо (показује другу собу) ТИ, И кад се сврши, (показује) амо одважно, И у руку ћеш Хоџу првога Пољубити, па редом остале. Та све ћеш знати, сјетићемо те, Ал' само да се држиш јуначки, јунака само воли дјевојка. То у памет! (Тура Омера полагано десно) А сада хајде, хајд · Да сватови те таквог не виде. (Тури Омера у десну собу»

Помози, Боже, свати долазе.

(У то се појаве у лијевој соби у дну Хоца, Али-бег, Ибрахим, Етем Халил, и остали сватови. Улазе озбиљно, мирно и редају се: Ибрахим: стане пред Хоџу, Етем уз Ибрахима десно, а Халил лијево. Како сватови почну Бли Омер стане уз врата и прислушкује)

ДВАНАЕСТА ПОЈАВА.

Омер (у десној) и сватови (у лијевој соби. (прислушкује). Већ улазе. И сваки весео.

—_ У сватовима свако раздраган У миљу ипак, (пун бола, нагласи) миљу! мисле сви

Да пливам. сада ја, најсрећнији —.