Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

ДЕСЕТА ПОЈАВА.

Хатуша, Селим и Омер. „Хат. Та немој такав бити, за Бога, _ Већ пази штб ти мајка говори. Кад вјенчање се почне, позорно Аминај (руком на десну собу С Њима. То је обичај. А вјенчање кад сврше, онда ћеш Изаћи (показује) овдје, па изврши све Што наш од тебе тражи обичај. ја идем сад. Ги добро пази све На ујака и тетка, Схваћаш ли2 Та тетак ти је мјесто мене ту. На њега пази, не ћеш смести се. Та оштро гледај као соко сив,

Соколу моме нек се диве сви, (Подигне главу Омеру и мило му гледа у очи)

А дјевојка нек цвати поносна,

А не да ми се вајка, уздише;

„Гле, мене 'вакву дали кмезавцу, Туњезгалу и мазном шепртљи.

За кога л ми се лице његова,

За кога руке, очи, коса, струк2!“ А, Селиме, ти да си уз њега.

Упути га и осоколи га —

Да не би још и већу срамоту Непромишљено мајпи нанио. (оде у дну) % (за њим). Без бриге иди (Загрли Омера, јуначећи га)“

Све ће теби тај Извести ко што тражи обичај,

ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА:

· Омер и Селим.

'б. Нијеси више мали, чујеш ли Не приличи ти такво држање,

Не велим да к'о разузданко сад