Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

66

Хат.

хе 4

Хат

И. Хат

У руке ево даје свекрва, И то сад имаш. (прими Вјенчани Лист и пољуби Хатушу у руку). Хвала, мајко. Не, Захвали, кћери, Богу Великом, А мени не. Сад имаш, кћери, све, И више за вас нема запреке, На путу више ништа не смета, Све отворено, чисто пред тобом, И ти си сада његова, он твој, Мој Омер. Хвала, мајко.

(Узме Фатиму за руку) Свекрви ! На овом срцу до сад Омер сам, А од сада ћеш и ти на њему Љуљушкати се, гријати ми се.

(Загрли Фатиму н љуби јој чело, очи, косу)

Не умијем искават“ осјећај. _ И зашто бах, баш и да умијем, Кад сама видиш све у души ни. (љубећи Фатиму).

Е, сада зараво, моја срећнице, (Пође, тихо Илвији) Заговарај и драгај ми је још И забринутост сваку растјерај Док Алија и Селим нешто бар Услободе ми мазу онога.

Разумијем те. Моја брига то.

(с врата, сад погледа Фатиму, а сад Илвију, гласно).

У дому нам весеље царује И све нас редом срећом дарује. (оде)

ТРЕЋА ПОЈАВА.

· Фатима и Илвија.

(на вратима клима главом за Хатушом, затим се окрене фатими). Но, хвала Богу, једва једвице