Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

70

Блиједи ми и дрхће, види се: На мукама је неким великин.

Са чега ли су оне, Боже мој! (Тргне се, као да се сјетила). ·

Ах! Није ли са ових очију!.

Па можда и јест. Ко би знао то!

Ха! Долази ми на ум Хатиџа

И опомена честа њезина

— Колико ми је пута казала,

Колико ме је свјетовала та —

Да ништа живо жељно не гледнем,

јер огањ живи сукће (руком по челу) одавде. А како да га гледнем друкчије,

Кад ми је душа тако жељна га

И букти сва у чежњи жестокој. (Свирка, пјесма и поцикивање)

А чежњи тој сад све повлађује И свирка, пјесма, жудни поцик — све. (тргне се, јер је свирка престала, себи).

(О Боже!

(себи). Мајко! Гласа слађана! још таквога ми ухо не упи.

Тим звуком зову Божји анђели На рачун душу праведникову.

(Гледне Омера, на опет за се)

Ах! Ал ме мучи мук му толики. Та да ми само што проговори, И пао би ми терет са срца. (погледа Фатиму, очајно).

Што учини то, мајко моја! (запрепашћено). Што 2 (приђе Фатими и загледа јој се у ачн)

Дјевојко дивна! С лица читам ти Што и ти мени сад би требала,

Ал' не можеш, јер ево Мера (показује руком пред Фатиму.

као да заиста Мерима стоји између Омера и Фатиме) ТУ