Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

5

(1

Заклонила ме сасвим од тебе, Оградила ме тврдом оградом Ах! Куку мени! Стани, не кукај. И нема тога ко би могао Да растрга ту вјечну ограду, Да растрга, ил' да је увишти. Дјевојко! Дивна несуђенице ! Сад видим, право рече мајка ми: „Јђепоте веће нигдје не има, Ни замислит се већа не може“. епота јеси, право веле ти, Вл миље право јест и остаје, Док има само даха у мени, Мерима мени, а Мерими ј= Испросила те мајка за мене = Не марећ' за то што је Мерима У срцу моме а у њеном ја Довела брзо, брже вјенчала,

А још ће брже нас развјевчати. (Свирка, пјесма, поцикивање)

Весели ми се, мајко поносна!

Оженила си сина унагло

И довела му младу по срцу,

Ал' по своме, а не по његовом.

Веселите се, напјевајте се,

И кола лаког наиграјте се,

Док још имате мало времена! (Станка. Свирка, пјесма и поцикивање престане)

Хај, Меро мила! Шта ми радиш сад

Да л мислиш на мег Или можда што

Необично сад сниваш о меви,

Па брига тешка можда буди те,

И можда мори — Али не бој се! ја не дам да те мори за дуго.

И сјутра ћу је рано растјерат',