Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

о е

Пожурићу се брже него ли. До' сада што је био обичај.

Пожурићу (застане) — ал овом ногом не, (Замасли се, тргне се нагло, руком на срце)

Ал' што је тог (прислушкује) Необично ми је. «Зури растресено, па, као да му се привиђа Мерима, живо) Шта хоћеш, душог — Стани! Причекај! (Фатими) Дај амо перо! Брзо! Брзо дај! Бар можеш рећи: Дворила сам га. (уплашена, приђе долалу, извади дивит потпашајски и пружи Омеру). (узе дивит, приђе долапу и пише, затим смота писмо и пружи га Фатими). То писмо мајци подај. Оно ће Од потворе те сачувати. Чуј, Побједљива је врло мајка ми, А ти си као сунце чиста ту. (Пође, застане) Не — не! Стој! Меро! Стој! (Ухвати се за главу) Ах! вјеруј ми,

Не оклијева Омер! (Растресено се пипа по пасу)

Сад ће, на!

(Замисли се, па одахне)

Дивота, Боже! — Сад сам слободан! (Размишља, затим одлучно)

Сад више нијесам дијете! Човјек сам!

Колико снаге у тим ријечима! Најљепши час ми стиго: Човјек сам!

И нема ништа љепше од тога. „Хајд: жени својој!“ сви ми рекоше. „Хаја жени својој! Човјек сада си!“

" Па идем. Идем сада слободно.

(Замишљено, као да се оправдава) Учиних све што лежа до сада

У снази мојој, мајко. Видиш лиг

Сад више снаге нема. Прости ми! (Олет се пипа по пасу).

Не могу ножем, одузеше га: „Не пристоји се с њим у ложницу“ —