Омер и Мерима : трагедија у пет чинова

76

М

ДРУГА ПОЈАВА.

Мерима сама.

(на улици, извири лијево, па онда десно, као мало брижно). На коју ли су страну отишле 2 Ах, ко је, Боже, ова странкиња 2 Говорила је тако слађано, И тако љупко, тако мило све, На милу да ме мис'о наводи: То мора да је мајка злата мог, Па дошла да се о свем распита, О мени ипак понајвише — да. Ах, што ли јој је мајка казала 2 Шта нагађамг Шта беспосличим ја2 Хе, ал' је мила беспослица та! Нагађање о драгом драго је, И ако згара душу жељану. (Као да се домишља) О прошњи мора да је била ријеч! По свему видим —- само нејасно, Ал' данас ће се све разјаснити Кад златно моје сунце огране И освијетли мени свијет мој. (Обазре се по цвијећу Ах, да ми је већ ту! (Загледа се, разрадовано) Та иде већ! (Изварује) Ал' не може. Та још је прерано. Чудновато је с тијем временом: Штогод га мање имаш, теже ти, А што га више имаш, лакше ти. Та тежа су ми два три часа та,

'Нег све седам то дана минулих. (С лијева се појави Емина и Хајрија, застајкујући у разговору)

Ах, ево сеје с мајком! Враћа се! Да хоће сад, па да ми причају, Што говори им ова странкиња. Ал' ја их не ћу за то питати,