Омладина и њена књижевност (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 109

састанке, са задатком : „узајамно обавештење, књижевност, а поглавито изучавање српског језика,“ Доцније, друштво је постало јавно, имало своје статуте, придружило се „светој радњи целокупне омладине“, и издавало рукописни лист Бокор, чији је уредник био Гаја Матић, а сарадници Драгомир Брзак п Ђура Јанковић.) Богослови у Београду 1868 стварају дружину, која Од 187! носи име Братство; српски богослови у Кијеву имају Одјек, а 1879 Васа Пелагић је основао на Цетињу богословску дружину Црногорски Борац.

Никада, ни пре ни после, није се видело толико цветање ђачких дружина. Из почетка оне су биле претече Уједињене Омладине, доцније су постале њени живи огранци. Некоје од њих биле су као нека вежбалишта за народни језик и књижевност, друге су имале.више политички карактеру Младе снаге ту су се огледале у књижевности и удруживали у заједничкој љубави према народном напретку и у вољи да се одужи велики дуг према, народу. Већина од њих била, је ефемерна, живеле су колико и водени цветови), али неколико од њих

1) Рукописи Народне Библиотеке у Београду, бр. 520.

2) Д-р Милан Савић овако описује живот и трајање једне такве дружине, печујске, којој је душа био Илија Огњеновић. „Илија је радно више него ми сви заједно, јер не само да смо му радо уступили почаст председничку, још радије смо му уступили посао и муку секретарску и одговорност благтајничку. И све те силне функције вршио је Огњановић

_ вољно, пожртвовно, с'пуно озбиљности, па ботме и с великом строгошћу. Састајали смо се четртком после подне и тешко оном који није дошао и није донео своју радњу. А понајчешће је изостајао баш онај, који је требао да донесе какву радњу. Зими је ишло још којекако; и долазили смо, и нисмо, и доносили смо радње и нисмо, — ал" кад наступи пролеће па лето, наступи уједно и право расуло у нашом литерарном друштву, тако, да је Илија наше састанке одредио 32 суботу, јер четвртком, онда слободним даном, па још кад беше лепо време, не хтеде доћи ни Миливој Топонарски, а камо ли ми остали. Сећам се, како ме је Илија једаред ухватио на улици и прекорно ме запитао: „Па докле

Р“