Омладина и њена књижевност (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 19

су се развила сва остала племана, између Лужичких и Балканских Срба. Они понављају онај стих Лукијана Мушицког :

Браћо писатељи! име народно које Носи на челу род буди светиња нам! Та најстарије је међу Славенима свима, Нама —- и слава и част!

Један добар тип тога „славјанствујућег“ српског »родољубца«“ у очи 1848 јесте онај проФесор Сава у Сањалу Милорада П. Шапчанина, пожунски ђак, одушевљен поклоник Мицкијевића, Колара и Штура. Он сасвим одговара стварност“,

п идеје-које излаже својим ђацима, тон којим го-.

вори, потпуно су из оног доба: уГлете овај нај"већи спев: Слава кћери! У ових пет песама трепти чиста славјанска ерика, славјанска лирика. Ту нема ништа терманско, ништа западно. Велики слав"_јански појета! То је продукција, изворност, еп узвишен као Татра, као Карпати... Чујте ме, морате видети Карпате, морате учити словачки. Морате мрзети Немце, морате бити Славјани! Помиелите само: сто милиона Олавјана! сто милијона ! Свет! васијона! „С нами Бог, равумјејте јавзици.“ с | Под таким утицајима, лицејска омладина почела се кретати, организовати, и улазити у живљи рад. Јотп од 1845 године, ђаци поезије у Београду, 1 јест тадашњега петог и шестог разреда гимназије, Милош Петровић, Јеврем Грујић, Милован Јанко_вић, Петар Протић Сокољанин, њих осам или де-

АН | Толк вет другова, били су образовали Душанов 1 ,

; оњига та. Нови Сад. ' Милорад П. Шапчанин: Приповетке. Књига шест: |

1888, стр. 113. –