Омладина и њена књижевност (1848—1871)

ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ 61

ћао. Латински језик за друго време био је п школски и државни језик у целој Мађарској, и сви образованији људи владали су њиме. Наши старији писци, као Јован Суботић и Никанор Грујић, не могу довољно да се нахвале како су као ђаци били „еминенти“ у латинском језику, и какве су успехе имале њихове ђачке орације и оде на језику Цицерона и Вергилија. Чак и у Србији латински језик и класична култура владали су по школама. „У време када сам ја био ђак у гимназији, прича Љубомир П. Ненадовић, митологија беше главни предмет учења, хришћански катихивис беше три, а многобошка митологија двадесет ситно писаних табака. Ту непамет морали смо учити на памет.“ Ђаци су учили на памет Хорација, да би се упознали са поезијом у опште, научили калупе Фраза, и знали певати стихове у истом правцу п равмеру. Све што је певало знало је руковати уметрумом алкаическим,“ и српска књижевност била је пуна „одара“, како их је назвао Бранко Радичевић, „одаџија“, како су их крстили Вуковци. Јован Ст. Поповић се подсмевао онима који се укревеље и блебећу у високој оди“, а Јаков Игња“ товић, говорећи о тим истим одама које су биле преплавиле старије Летописе и Србски Народни Лист, О том „поетичком књижевству србском у латинској Форми“, о песмама „сложеним у дугамким хексаметрима и скакуцајућим пентаметрима“, вели: укад је човек те србске оде читао на први поглоа толики муза и богиња, које му се смешило, МЕ) слио би, да се у Кампанији или барем у салустејанским баличама налази“).

тр. 148144. _ 1) ОрбскиЛетопис, 1857, Поглед на ктисжеветво (књ. 96, стр