Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ СЛУЖБЕНИ ОРГВН ОПШТИНЕ ГРНДВ БЕОГРВДП

Излази двапут месечно

Београд, 1. фебруара 1930.

Год. ХШП - Број 3

Годишња претплата 150 — дин. На пола године ■ • 80.— дин. На три месеца • ■ 45.— дин.

Уредник: Слободан Ж. Видаковић референт за штампу 0. Г. Б.

Претплату слати упутницом администрацији: Таксени Одсек 0. Г. Б. Југовићева улица број 1.

Д-р Милослав Стојадиновић, потлретседник Београдске*Општине.

Питање градског музеја у Београду

За Београд се с дравом сме рећи да стоји релативно најгоре са музејима према другим престовицама, које их имају у изобиљу и разноврсних, тако да музеји данас у свима центрима чине нарочито привлачне тачке за туристе и посетиоце у опште. Што је најгоре Београд у опште не:ма ни својих зграда у које би могао да смести дратоцености ове врсте, а то је случај тако исто и са државним музејима. јПознате су невоље иашег Етнографжог музеја који обилује предметима за излагање ,али нашто све то «ад нема зграде где се исти могу да изложе и учине приступачвим како нашим људима тако н странцима. Лријатан 1изузетак чини у томе Музеј Њ. В. Принца Павла који је за кратко јвреме постао веома интересантан не само за нашу публику и научни свет него и за туристе у опште, како у погледу збирки којима располаже, а које се стално увеличавају, захваљујући неуморвом прегалаштву свога покровитеља, тако исто захваљујући не мање и самој згради која по себи иредставља један од најоригиналнијих архитектонских објеката старога Београда. Ова зграда, по себи музејска, требало би да да више подстрека нашим архитектама за рад у правцу култивисања народног стила, који оаде налази тако добру нримену. Отуда је не мање важно што је Њ. В. Прииц 'Павле свој нојви музеј смеслио баш у згради која тако даје једну срећну синтезу привлачности, како објеката тако и саме зграде, моју треба очувати и са разлога што Београд осим града (горњег и доњег) нема у опште старина којима би се могао повосити. Посм.атрајући, дакле, државне музеје, прва невоља коју видимо то је немање самих зграда, докле би обиље предмета омогућило стварање музеја већих размера, ако би се само дало могућности да се зграде подигну у што краћем врамену.

У току даљег рада на овом иољу веома је важно да Београд добије неке музеје који ће у истини бити реткост и за нас и за странце. ^Не смемо сметнути е ума да су већ гаоиуњене галерије других евронских центара и да је веома тешко доћи до старих слика које данас представљају огромну вредност. Све то не значи да треба одустати од прикупљања тих слика у опште, али је важнО' да морамо водити рачуна о свима невољама на које ћемо увек наилазити кад су у питању веће суме за уметничке творев:ине, које се иначе ретко налазе. То значи да ће Беотрад тешко доћи до једне галерије у којој би могао да групише и стару класичну уметност. Много лакше, пак, 1можемо доћи до једне модврне галерије, а нарочито галерије вационалне уметности 1 . Али има једно питање чију важност желимо да истакнемо овога пута, а то је оснивање једног музеја који би, верујемо, био једна новина, нешто по све оригинално и привлачно за цео културни свет. 'Последњи конгрес Византолога допринео је у најјачој мери популари.сању наше етаре српске уметности која толико има додира са Византијом. Научници целога света признали су вредност неисцрпног блага уметничког које се скрива у нашој земљи и не престају да и данас проносе елаву наших етарих уметника, који су понос целе наше нације. Ми смо знали и раније да наша стара уметност представља велику вредвост, али је ипак требао да дође -и овај подстрек са стране, да своја уметничка блага чувамо 1 , и да не допустимо њихово пропадање, коме су она била изложена раније кроз векове. Данае се у Европи оцртава тежња све јачег испитивања Византијске уметности, на посе српске, све је већи број људи који се за њу интересују и све већи број путника који долазе да се ов-ој уметности диве. Европски музеји садрже фрапменте ове умет-