Општинске новине

Д-р Драгољуб Аранђеловић, проф. универз.

У ређете Као што је познато, била је код нас повишена општинска трошарина на многе артикле, услед чега је наступило одмах и позишење цена животним намирницама. Наравно да су се одмах чули протести »з свију слојева грађанства и понајвише од грађана, који станују на периферији, где су станови јевтинији али где је « већа сиротиња... Али ти протести, и ако су били разумљиви, нису били оправдани. Јер сви они који протествују због повишења општинске трошарине, нису су се хтели запитати: да ли је повишење трошарине 1морало наступити? А да су себи то питање гаоставили, морали би одговорити, да је општина на неки начин морала наћи средства за локриће издатака око подизања и одржавања Београда. Несумњиво је да је, нарочито сиротвијим грађанима, тешко плаћати животне намирнице, које услед општинске трошарине бивају скупље. Али се потребе Београда, који хоће да се изгради у модерну, лепо уређену варош, свакога дана увећавају, издатци бивају све већи и општина, немајући других извора, мора покриће тих издатака тражити од Београђана.. Карактеристично је да највише вичу на трошарину грађани оних крајева, ,који не-престано траже од општине увођење водовода, трамваја, електричног осветлења, израдњу школа, а нарочито калдрму. Баш ових дана, када се највише протестовало због повишења трошарине, становници Дедиња и Бањичког Венца одржали су један скуп, на коме су од Београдске општине тражили уређење свога краја а у прво;м реду калдрмисање улица. Све то траже и други периферијски крајеви. Али никоме од становника њихових не паде на ум да се запита: а одакле ће Општина београдска вршитш све те издатке који су потребни за уређење толиких улица? Крајње је дакле време да се и трађан« и надзорне власти запитају: може ли општина београдска са својих 230.000 грађана већином сиромашног становништва и сасвојим реоном, који иде од града до Мокрог Луга, Жаркова, Раковице, Бањице, Кумодража и Вишњице, издржати оне силне трошкове, који су

Београда потребни и за најнужније уређење овога бгромнога простора? Београд се увећава, несумњиво. Од предратних 120.000 становника дотерало се до 230.000. У њему се много и зида. Али, на жалост, Београд иде у ширину место у висину... Пре рата је Чубурски Поток био последња тачка за изградњу кућа. Сада је постала читава варош преко потока. Али каква варош! Са малим, ниским кућицама. И сада како да им ту доведете воду, осветлење, како да калдрмишете улице? На простору који данас заузимају зграде београдског становништва ■требало би да живи и да плаћа општинске дажбине најмање два милиона становника, па да се рентира модерно уређење, а Бео■град нема више од 230.000 становника! Како ће ова шака јада моћи да плаћа издатке за спровођење водоводних цеви, за електричне каблове, за изградњу калдрме? Мора се дакле јед-ном престати са тим грађевиноким реоном који иде у ширину. Београд се може уредити само тако ако се грађевински реон стегне. Центар је Београда шупаљ. Погледајте само на улице од града до Славије, од Теразија ка Сави и Дунаву, па ћете видети колико само у овом центру града има још једноспратних зграда. На томе простору треба да живп М1или'0н становника, па тек онда да се тај простор може уредити као што се велике вароши уређују. У другом свету отпочиње зидање у новим реонима тек онда, кад се четвороспратним зградама попуне постојећи варошки реони. Онда се у новим реонима просеку улице, уведе се водовод, канализација и осветлење, изврши се калдрмисање, па се онда тек донушта изградња вишеспратних зграда. У Београду бива обрнуто: и ако је центар шупаљ, и ако у њему има још пуно страћара и једноапратних зграда, опет се допушта парцелисање њива и ливада око Београда и подизање једноспратних кућица. Зида се грозничаво па кад се тако једно предграђе изада, онда се преклиње за воду, осветљење и калдрму... Наравно сасвим је разумљива жудња свакога Београђанина да има своју и по могућству засебну кућу, са мало баште око ње, са довољно сунца и ваздуха. Камо лепе среће