Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 477

вина наизменично долазиле амо, да се поклоне и изруче поздраве и своју захвалност нашем омиљеном Краљу и Његовом Дому, да се из ближе упознају с нама, са нашим установама, нашим животом и нашим осећајима. Све госте наше грађанство примало је са највећом љубављу и одушевљењем и поносило се њима. А ваш садашњи долазак нарочито нас је одушевио; он нам је сјајан поред осталога и због своје величине, због великог броја у коме сте дошли к нами, као представници најширих сељачких маса. Београд је увек волео величину, он је за њом од вајкада тежио, он је за њу трошио и своју физичху и своју умну моћ; он је из своје средине деценијама слао на све стране, код све своје браће, своје синове са позивом да се сва браћа прикупе око његових вечитих идеала за ослобођење и уједињење свих нас у једну велику заједницу; а када је за остварење тих циљева требало поћи и у тешке ратове, Београд је своје најбоље синове послао на ратиште и жртвовао их на олтар своје Отаџбине. Весео је и очаран Београд вашом посетом; јер види да идеје о споразуму, о братској слози, љубави и међусобном поштовању, које је он увек проповедао хватају дубока корена свуда, и у најзабаченијим селима ваших крајева, и. у томе гледа најсигурнију залогу за напредак и сјајну будућност свих нас; не само свих вас од Загорја и других крајева дуж Саве и Дунава и нас из Шумадије, но и оних са Тимока, дуж Мораве, Вардара, Дрине, Врбаса, Зете, Драве и Приморја. Вашем и нашем братимљењу радоваће се најискреније сви, јер сви виде да је престало оно проклето, зло време међусобне мржње, неслагања, сумњичења, оговарања и томе слично. Један наш велики песник, чије име многи од вас сигурно знају, Бранко Радичевић, позвао је још пре 86 година све нас скупа у својој чувеној песми о „Ђачком растанку" да се похватамо, брат до брата, у једно заједничко велико коло. Прочитаћу вам само неколико стихова, који се односе на тај позив и ви ћете одмах сви увидети, са каком је љубављу и братским осећајем један велики Србин позвао све нас у ову велику заједницу, коју смо ми сви тако давно желели а данас смо тако сретни, јер је већ имамо. Ево тих стихова: „Ђорђе дође сунце грану, А Србији дан освану. Коло, коло Наоколо, Виловито, Плаовито, Наплетено, Навезено, Окићено, Зачињено, Брже браћо, амо амо,

Да се скупа поиграмо! Србијанче, огњу живи, Ко се тебе још не диви! Рваћане, не од лане, Од увек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен, Де станује живи пламен! Ао, Еро, тврда веро, Ко је тебе јоште теро? Т« си кано итра муња, Што никада не покуња. Ао>, Сремче, гујо љута, Сваки јунак по сто пута! Црногорче, царе мали, Ко те овде још не фали? Мачем бијеш, мачем сечеш, Мачем себи благо течеш, Благо — турска глава сува, Кроз ,њу ветар горски дува. Ој соколе Далматинче,, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та сп песме из старина, ■ Пуне>славе и милинеј Ој Славонче танани! Банаћане лагани! - •' д Ој Бачвани, здраво, здраво,, ' Ко ј':у песми већи ђаво! И ви други дуж Дутава, И ви други де је Драва, И сви други тамо, амо, Амо да се лоиграмо! Ватите се кола тога, Од вишњег је оно Бога: Руком држа братац брата, Близу срца њега вата. И т. д. Ми то коло које је наш велики песник V својој машти замишљао и дивио му се имамо данас у стварности; то је данас у нашој заједничкој, великој и лепој отаџбини, Краљевини Југославији — да га тако назовемо Ј\ гословенско Коло. За читавих десетак година у том Југословенском Колу, у које смо се ми сви похватали не силом, но својевољно, после дубоког размишљања и одлуке, било је пуно играча, који нису хтели пажљиво да слушају такт, по коме се оно имало да игра у општу корист и на опште задовољство. Њима као да је то Коло због своје величине било незгодно; изгледало је да су они желели да имају макар и много мање, али своје Коло, у коме ће само они увек бити коловође. Занесени тим погрешним идејама и болесним личним прохтевима, они су стално у Југословенском Колу играли у раскорак, надајући се да ће га тим својим понашањем повести до растурања. Преварили су се; јер где је то било, да се једно велико и весело коло растура због тога што ће по који играч у њему играти у раскорак; већина