Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 50б

30, и по пашалуцима, те се многе паше побунише и посташе независне у својим областима као: у Видину, у Јањини, у Скадру и т. д. Најмише јаничаре у службу и спремише се да бране своја феудална права, која су им била V опасности. Уз јаничаре они су узимали у службу и крџалије, који су крстарили по царству, пљачкали и палили и ступали у службу ономе ко им више плати. То је била војска од разних народа, јер се код њих није гледало на веру, под својим старешинама — бимбаше (над хиљадом људи) буљукбаша и омање старешине. Помоћу ових јаничара и крџалија многе се одметнуте паше одржаше за дуго непокорне султану јер нису хтели да приме ново „ђаурско" уређење, које је, говорили су они, нротивно корану, турској светој књизи, а у ствари било је противно њиховим личним интересима. Од великог угицаја на догађаје у Београдском Пашалуку био је Пазван Оглу, који протера из Видина султанове чиновнике и присталице и прогласи се за самостална господара у Видинском Пашалуку (1794. год.). Он је узео у службу десет хиљада крџалија и јаничара и рекао им је: „Ваша пљачка, моја слава". Прелазио је преко Дунава и пљачкао по Румунији (Крајову, Чернец) или по Бугарској (Никопољ). У његову су службу рада ступали и јаничари којима је повратак у Београдски Пашалук био забрањен. Турски султан није желео да остави у власти таквога старешине један тако важан град, као што је био Видин, који се сматрао као један од важних граничних градова према Аустрији. Стога наименује за Видинског пашу Ахмед пашу из Сребрнице и нареди Београдском паши, Мустафи паши да га допрати у Видин. У пролеће 1795. год. Мустафа паша посла свог помоћника, Хусејин пашу, са Ахмед пашом и војском на Видин. Пазван Оглу је ове дочекао с војском ван Видина и потукао. У овоме боју погинуо је Ахмед паша а Хусејин паша је се, са нешто војске, вратио у Београд. Гонећи ову разбијену војску, многи се јаничари настанише по градовима и селима Београдског Пашалука или су се крили. На две године за овим, султан посла на Пазван Огла четрнаест паша с војском од европских и азијских Турака, међу којима је Му-

стафа паша Београдског Пашилука, хаџи Мустафа паша. Опсада Видина је трајала скоро годину дана. Али међу овим пашама није било слоге јер некима није било право што ратују противу Пазван Огла који се бори и за њихове интересе. Пазван Оглу је се умео вешто да користи овом неслогом. За време ове дуге опсаде, када једанпут потраја киша мало дуже, те љуто настрада царска војска, јер је била у пољу по колибама и шаторима, крџајлије из вароши, добро опремљени, одморни у свачим задовољни, излетеше на покисле царске војнике, потукоше их и потераше далеко од Видина. Од тога доба Пазван Оглу постаде страшан својим суседима на далеко и на широко. Како је султан у то доба био принуђен да обрати сву своју пажњу својим областима у Африци, поводом Наполеоновог упада у Мисир, Пазван Оглу му понуди своју покорност, али да остане и даље паша у Видину. Султан пристаде на ово измирење, али је оно било привидно и неискрено и са једне и са друге стране. Али у том измирењу са Пазван Оглом, било је и једне одредбе која је ишла у корист протераним из Београда јаничарима. Ту је било речено, да је сасвим противу закона, правоверне муслимане протерати са њихових имања у корист „раје". Стога султан заповеди хаџи Мустафи паши, да јаничаре прими, мада су једним ферманом његовим били протерани, и мада су царском бунтовнику помагали у рату противу државе, правдајући то изговором, да би тиме смањио војску у Пазван Огла. Тако се многи јаничари вратише у Београд и у друге градове Београдског Пашалука (1799. г.). С почетка јаничари нису наваљивали код паше да им се њихова имања у Београду и по другим местима у Србији врате, и показиваху се задовољни а « што су им дата места код пашина двора, код царина или по магацинима. Али убрзо по том они наставише стари занат: пљачкање и убијање виђенијих Срба. Тако убише кнеза Ранка Лазаревића у сред Шапца. А због овога завлада у целој околини велико узбуђење. Стога обор-кнез Алекса Ненадовић предаде жалбу Мустафи паши у Београду и у њој изјави да ће сви кнезови бити принуђени да напусте своја места и да пређу у Аустрију ако им се не зајемчи безбедност живота бар у варошима. ће се)