Општинске новине

Манојло Озеровић, новинар. Београд под елашку римско-немачког цара (1717-1739) — Двадесетогодишњи напори да се од престонице Србије начини немачки град —

Пре два столећа, 1730. год., Београд је већ по тринаести пут славио Ускрс под хришћанском, али зато ипак под туђинском влашћу, под заставом хабзбуршког ћесара, која се над њим вила скоро пуне двадесет и две године, од августа 1717. до септембра 1739. године. Са великим одушевљењем била је српска „раја" поздравила победе принца Евгенија, али је убрзо после тога дошло много и много разочарења. Ако Милан Ђ. Милићевић у свом чувеном делу „Кнежевина Србија" и цитира неку нашу народну песму из оног доба, која жали напуштање Београда. од стране ћесароваца и проклиње официре-издајнике, грофа Валиса и ђенерала Најперга (доцније стављени под суд и бачени у чувену тамницу на Шпилберку), који олако упустише Београд и предадоше га. Турцима, ипак имамо с друге стране доста. података, по којима је наш народ дочекао повратак Турака као „мање зло". Јер ако је Турчин и насртао на живот и имовину, ћесаровац је често, на још много препреденији начин насртао на душу, на веру отаца и народносни осећај и понос. Док је Турчин отворено, по свом закону, проглашавао све покорене хришћане за „рају", не мешајући се много у њихов умни живот, владавина хришћанског цара завела је куд и камо рафиниранији систем, застрт велом западњачке цивилизације, а коме је циљ био да доморотца на родној груди и поред све привидне једнакости начини грађанином другог реда, па и сасвим га са ње потисне. После доста исцрпних радова (на српскохрватском и на немачком језику) што их је о хабсбуршкој владавини у Београду дао пок. Тодор Стефановић- Виловски, као и после до сад овде објављених написа проф. Јов. Ђорђевића, било би можда претенциозно у скученом оквиру обичног чланка у овом уваженом часопису говорити о тој владавини у опште, као таквој. Циљ је ових редака једино

да укаже на тежњу, што је испољаваху ондашњи бечки властодршци, да Београду, или бар центру његовом, даду претежно немачки карактер, а ново насељеним туђинцима у сваком погледу првенство над Србима и осталим хришћанима. доморотцима. Да. ли је у опште потребно да напоменемо, да расматрања овакве природе не тангирају и не могу ни у колико тангирати чињеницу, да нас са немачким народом као таквим везују у прошлости и у садашњости многобројне културне везе и да је наш народ у току свога послекосовског препорода много што-шта доброг и корисног црпео из пребогатог врела немачког умног живота?

После сјајне победе принца Евгенија Савојског под Београдом 15.—17. августа 1717. год., ћесаровци су 22. августа 1717. год. коначно завладали Београдом; Пожаревачким Миром (21. јула 1718. год.) Турска је уступила хабсбуршком цару велики део Северне Србије (земљиште, које се отприлике поклапао са Београдским Пашалуком, односно Милошевом Србијом пре 1833. год., кад су задобијене нове нахије), као и неке крајеве Северне Босне. За новоосвојене крајеве, који су подељени у 14 округа („дистрикта"), постављена је у Београду септембра 1720. год. „Земаљска Влада" са организованом грађанском управом, али са војним лицем као врховним гувернером. Од 1718. до јесени 1720. год. били су Београд и Северна Србија под чисто војничком управом, којој је био на челу ђенерал гроф Јосиф 0'Двајер (пореклом'Шкот; још од времена 30-годишњег Рата било је много Шкота официра у ћесарској војсци), наследник принца Евгенија на положају главног команданта. ћесарских трупа у Србији. Ђенерал 0'Двајер као да је иначе био спреман официр и одлучан човек, али његова управа изгледа да је у многом личила на „Ц.