Општинске новине

Страна 562 »

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Тако се дошло на идеју о оснивању установа које ће се о томе бринути, тако су се почели оснивати први антитуберкулозни диспансери, централне градске установе у борби против туберкулозе, у којима су заступљене све методе и све мере за сузбијање саме болести. Већ за првих десет година рада ових установа показало се да је морталитет од туберкулозе почео опадати, те видимо да је у Иемачкој на 100.000 живих умрло од туберкулозе: 1903. год. око 197. 1914. год. око 139. У Француској: 1906. год. око 229. 1914. год. око 215. Овим успесима највише је, поред оснивања диспансера, допринело и благотворна сарадња између диспансера, болница и санаторија, као и организована антитуберкулозна пропаганда, чији је циљ био побољшање животних прилика и услова, подизање културног нивоа радничких класа, побољшање хигијенских прилика њихових како у фабрикама и радионицама тако и на домовима. Истовремено ова пропаганда вођена је и по школама и црквама, јавно путем предавања, летака, списа, слика а у новије време и кинематографијом. У Америци је први диспансер основао 1891. год. Д-р Флик, уз болницу Руш-хоспитал у граду Филаделфији. У Њу-Јорку је 1914. год. било 17 диспансера, који су за годину дана прегледали 13.671 болесника. У Чикагу је било 1917. године 8 диспансера који су прегледали 16.482 болесника. Диспансери су се све више и више оснивали, тако да 1923. године имамо у Сједињеним Државама 1500 градских антитуберкулозних диспансера од којих долазе: У држави Пенсилванији 110 диспансера на 8,700.000 становника, у држави Њу-Јорку 70 диспансера на 10,300.000 становника. Да видимо како је ова борба против туберкулозе почела у Европи. У Енглеској њен почетак је 1899. године, када је заведена слободна пријава туберкулозних болесника. Болесници су се пријављивали или сами, или су их пријављивали лекари градском или општинском физикату, који је слао нарочитог лекара да их обилази и упознаје са карактером саме болести и са њеним опасностима. Дужност тих лекара била је и да упућују укућане о начину дезинфекције, да им раздају популарне списе и брошуре и да се постарају о пљуваоницама. Доцније се ова пропаганда развила и у погледу изолације болесних од здравих, а још доцније цео овај посао је пренесен на женски персонал

који је специјално у том послу образован, то су биле прве сестре походиље. Слично овоме отпочела је борба против туберкулозе у Француској и Белгији. Први диспансери су били приватне установе и основани су при градовима Монсу и Лилу. Њима је притекла у помоћ и лига против туберкулозе, која је нарочито нагињала пропаганди и васпитању, те су диспансери обавештавали околину болесника како ће се сачувати од болести у самој кући, а болеснима су објашњавали њихово стање, давали им пљуваонице, четкице и прашак за зубе, раствор лизола за дезинфекцију и т. д. Нарочито обучени људи и лекари обилазили су болесне, а доцније је та функција прешла на сестре походиље. У Швајцарској диспансери су ограничили своју функцију само на социјалну страну. Изузев у Невшателу, остали диспансери не лече уопште болеснике. Швајцарски диспансери старају се да болеснике упућују у санаторије, болнице, азиле и опоравилишта, и помажу материјално болеснике и њихове породице. Да би све ово могли збринути, диспансери уживају пуну наклоност и велику материјалну помоћ многих приватних и хуманих удружења, болесничких благајни, радничких уреда а нарочито општина и државе, под чијим су и протекторатом и надзором. Рад диспансера у Француској, Белгији и Енглеској у почетку није дао оне резултате на које се рачунало. Ово је било с тога што у почетку нису имали довољно санаторија, болница, опоравилишта и општинских санитарних азила, те нису имали куда да упућују болеснике. Међутим у Швајцарској, Немачкој и Аустрији резултати су били бољи, јер је у овим земљама још из раније било више поменутих установа. У Швајцарској је још 1918. године било 15 народних и општинских санаторија за туберкулозне са 1.200 постеља о којима су се бринули поједини кантони. Најлепши пример једне успешне борбе против туберкулозе показао нам је швајцарски кантон Гларус. У њему је 1891. године умрло од туберкулозе на 10.000 становника 33,1. Од тада су подизане народне санаторије и болнице, народ је обавештаван свима средствима пропаганде, донесен је закон о туберкулози, подигнуте су многе здравствене установе, заведен бесплатан преглед испљувака, основан велики број општинских и државних кантонских антитуберкулозних диспансера, тако да је број умрлих од туберкулозе 1914. године спао на 22,2 случаја на 10.000 становника. Другим речима морталитет од туберкулозе смањио се за 33% т. ј. за трећину. Од свих европских земаља Немачка је највише учинила за своје туберкулозне. Немачка је до 1920. год. имала за своје туберкулозне око 17.000 постеља у санаторијама,