Општинске новине

Д-р Миодраг Врачевић шеф држ. Антитуберк. Диспан-сера Антитуберкулозни диспансери у борби против туберкулозе

Једио од највећих зала наших градова је туберкулоза. Она из дана у дан немилосрдно десеткује њихово становништво. Борба протизу ње мора представљати главни посао градских санитета. Статистика рада у нашим антитуберкулозним диспансерима, «арочито у београдском, за прошлих девет година показала нам је два жалосна и горка факта: да у Београду 85% туберкулозних болесника немају засебне собе већ спавају са здравима, а да 57% болесиика пљују ван пљуваоница! Овај тешки моменат није апсолутно ништа бољи ни у другим нашим градовима. Чак према статистичким подацима, у неким Јужно Србијанским градовима ситуација је још гора. Ово нас побуђује да се мало опширније забавимо питањем организовања антитуберкулозне борбе у нашим градским насељима, а нарочито у Београду. Све до почетка овога столећа сматрало се да је прави и једини пут у борби против туберкулозе: лечење самих болесника. Онда се појам лечења идентификовао са стварањем санаторија и сматрало се да ћемо се само тако успешно борити против туберкулозе, ако све болеснике сместимо у санаторије. Макар како да су санаторије од огромне важности и у погледу лечења саме туберкулозе најбоље и најсавршеније установе, јер У себи везују све факторе у лечењу, т. ј. климатско, дијететско, физикално, оперативно и медикаментозно лечење, ипак саме за себе не представљају много у борби против туберкулозе. Ове установе и лечење у њима скопчани су са огромним трошковима, па је и немогуће замислити земљу са толико санаторија у којима би се сви болесници могли лечити. Проценат трајно опорављених или залечених у свима санаторијама у Немачкој и Швајцарској креће се од 80—85%, што чини ипак мало, ако помислимо прво на то ко се и када прима у санаторије. У санаторије се примају само лакши болесници, са добром прогнозом, хронични процеси, другим речима они за које

смо убеђени да ће се сигурно опоравити. Међутим тежи и сасвим тешки болесници са отвореном ту.беркулозом, у већини случајева градски раднички и средњи сталеж (јер је туберкулоза на првом месту болест градских,

Д-р Миодраг Врачевић нагомиланих насеобина), т. ј. баш они најопаснији за околину остају и даље да се лече код куће и лечећи се да заразе целу своју ближу и даљу околину. Ето ту је баш тежиште целе данашње борбе против туберкулозе, ту је почетак модерног њеног схватања, т. ј. да је важиије спречавати нова оболења него ли лечити оно што је често неизлечиво. Овим фактом ни мало се не доводи у питање теза о важности и потреби санаторија, напротив оне су неопходне и врло важне установе у борби против туберкулозе, без њих се ова борба управо и не може замислити. Постојање климатских санаторија нарочито је важно за оболеле градске становнике. Материјалне тешкоће око подизања и одржавања великог броја санаторија и немогућност лечења довољног броја болесника у њима беху такође један од разлога да се потраже и други путеви за борбу против туберкулозе .