Општинске новине

Страна 560

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

нади 7.3, у Новом Селанду 9, а у Данској 10.5. Дакле нешто внше него што би требало. И заиста има већ држава у којим постеље за туберкулозне стоје празне. Ето, како се културан, а ја бих рекао паметан, свет бори против туберкулозе. А како је у томе погледу код нас? Боље би било и да не говорим. Па ипак треба нешто рећи. У нашој држави, видели смо, умире од туберкулозе сваке године око 45—50.000 лица. Према томе за успешно лечење наше туберкулозе ми бисмо требали да имамо око 50.000 постеља за лечење туберкулозних болесника. А колико имамо? С муком да се наброје око 3000. Истина, ми се не можемо мерити с другим народима који су се много мирније и много раније почели развијати него ми. Тек могли бисмо, а и требало је, имати мало више. А како је с нашим лепим Београдом? До пре 20 година туберкулозни Београђани и други, који су се лечили у Опште Државној Болници, лежали су у истој соби заједно с другим болесницима. Тек 1910. год. успео сам код ондашњег нашег централног санитета да се туберкулозни болесници издвоје у засебно одељење са засебним лекаром. Тако је први пут код нас извршено одвајање, по болницама, туберкулозних болесника од осталих болесника. Ово прво одељење за туберкулозне било је у једној бараци. Исте године, мислим, Општина Града Београда намеравала је да подигне једну болницу за заразне болести. На моју сугестију Општина промени своје мишљење у корист болнице за туберкулозне. 1913. год. болница, врло лепа и с баштом, би завршена и Општина је свечано предаде нашој држави на слободно руковање. После рата Општина узима болницу натраг и... зграду поклања нашем медицинском факултету за школу. Туберкулозни болесници понова се враћају у бараке, само сада мање лепе. Данас у Општој Државној Болници има одвојених постеља за туберкулозне свега 30, и то за све туберкулозне болеснике који долазе у болницу на лечење, међутим само за београдске туберкулозне болеснике требало би, по усвојеном кључу, да има око 800 постеља. На срећу ускоро ће се завршити монументална зграда са 200 постеља за смештај и лечење туберкулозних болесника. Али и ту, на жалост, туберкулозни Београђани моћи ће да искористе само један мали број ових постеља, пошто је то државна болница и на располагање је болесницима из целе наше државе. Према томе Београд би имао да сагради најмање још 600 постеља за своје туберкулозне грађане. Ето за богате Београђане згодне прилике да своје име овековече на један од најплеменитијих и најблагодарнијих начина. Ако су ретки који би били у стању да подижу целе болнице, многи би

зацело могли да подижу поједине постеље за туберкулозне. Што се тиче оруђа за истраживање и саветовање туберкулозних болесника, ту стојимо већ боље. Први антитуберкулозни диспансер у Београду отворен је, на мој предлог и моје заузимање, 1. јануара 1921. године. То је и први антитуберкулозни диспансер у целој земљи. Данас их има преко 50 и сви они врше свој спасоносни рад врло предано и на опште задовољство. Од пре кратког времена Општина Града Београда ,је преузела од државе овај Диспансер у своје руке и сместила га је у лепшу зграду. Желети је да Општина ускоро отвори још један сличан Диспансер, јер с обзиром на број становника Београда а ноглавито на његову раштрканост, потребни су, за Београд, најмање два Антитуберкулозна Диспансера. Васпитну и пропагандистичку службу врше, поред Диспансера, приватна друштва и установе против туберкулозе јавним предавањем, издавањем популарних књижица, летака, огласа и плаката; пројекцијама филмова о туберкулози; продајом значака и божићних маркица и др. и, најзад приређивањем разних светковина и дане туберкулозе, као што и ми данас то чинимо. Као што видите лечење туберкулозе није гако проста ствар. Зато се лечење туберкулозе и зове борба против туберкулозе. А чим је борба, значи да треба имати и организовану војску. Војску за борбу против туберкулозе треба да образују сви грађани, здрави и болесни, јер је непријатељ општи и подједнако опасан за све; вође су лекари и одушевљена стручна лица а главни заповедник и управљач борбе је сама држава, односно претпостављене власти, а у великим центрима као што је Београд и Општина преко свога стручног Санитетског Савета. Скуп свију ових антитуберкулозних оруђа носи назив Лига Против Туберкулозе. Све културне државе имају своје Лиге и где је она боље организована, ту су и резултати бољи, као што је случај, у осталом, у свакој војсци. И ми имамо једну такву Лигу, која је основана 1923. године управо постала од Друштва Против Туберкулозе, које смо ми, нас неколико лекара, још много раније образовали. Наша Лига, из недостатака бораца и материјалних средстава, води за сада само пропаганду, врбује војнике и прикупља средства за праву борбу. Лига прима од Општине сталну годишњу новчану помоћ; други њени приходи су сасвим незнатни. То је мало. Од Вас, Београђани, зависи да ли ћемо туберкулози, нашем највећем непријатељу, објавити рат или не. Али је крајње време, да се то једном учини. Уписујте се, дакле, у нашу Лигу Против Туберкулозе, Моле Вас и наша незаштићена мала деца и наш дични подмладак, који највише и страдају од туберкулозе!