Општинске новине

Страна 564

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

могао радити, диспансер мора на првом месту имати довољпо персонала, довољно сестара, походиља и лекара, јер од броја особља зависи цео рад, зависи величина, ширина тога посла. Тако на жалост београдски диспансер никада није имао довољно особља за огроман посао који би могао имати на огромној територији Београда. Тај персонал треба да буде обучен у послу и предан својој дужности. Дужност диспансера била би да преко сестара походиља ступи у везу са свима лекарима, од којих би се сазнавале адресе болесника којима треба притећи у помоћ. Исто таква веза морала би се одржавати са хуманим друштвима која би помогла невољне. Диспансере могу да воде и у њима раде само специјално образовани, стручни лекари, који познају не само дијагностичку и терапеутску страну болести већ и њену социјалну страну. При прегледу болесника морају се употребити сва стручна средства дијагностичка. Врло важан чинилац у томе јесте специфична дијагностика, којој се поклања пуна пажња. Кутана Пиркова проба као и перкутана Мороова проба су потпуно нешкодљиве и безопасне и могу се и код амбулантних болесника, као што су наши, без бриге употребљавати. При овоме пак треба увек имати на уму, да оне и ако су позитивне, никад нам не говоре о активности или неактивности једног специфичног процеса, већ нам само говоре о постојању једне инфекције, којом је макар кад и макар где инфициран организам о коме је реч, и чији су токсини у кожи његовој створили једну алергију. Контролисање температуре је исто тако важно и диспансер мора многим болесницима да позајмљује или да поклања топломере, јер само мерење температуре често је једини путоказ да ли је у питању један активан процес или не. Преглед испљувака на Кохове бациле је од највеће важности, јер је он често од пресудног значаја за даљи рад диспансера. Налаз клица нам говори шта треба радити у профилактичном погледу како на болесника, тако, што је још и много важније, и у погледу на његову околину. Код свих сумњивих болесника преглед испљувка треба вршити чешће па употребљавати и антиформинску методу. Прегледи Рентгеновим зрацима су такође од огромне важности. Једна метода испитивања која се данас већ прилично одомаћила јесте седиментација еритроцита. По нашим искуствима ова метода може бити од велике користи за разликовање циротичних од ексудативних облика туберкулозе. Ми смо се увек служили Поиндекеровом методом као најбољом и јефтинијом па према томе и најпрактичнијом. Прогнозу болести је такође важно знати.

како би се могао благовремено предузимати овај или онај правац у лечењу и социјалном старању око болесника и помоћи његова околина у профилактичном погледу. Социјално старање и рад у породици и стану оболелога намеће нам две бриге: једну о самом болеснику и његовом лечењу, другу о његовој породици и околини и начину како ће се они сачувати од инфекције. Ми знамо да је гнездо заразе болесник, његова соба, његов испљувак. С тога је прва брига наша да тај извор из куће уклонимо, т. ј. да га пошљемо онамо, где он већ неће представљати опасност за заразу других, а то је да тешког туберкулозног болесника сместимо у болницу што пре. То се може постићи тек онда кад у болницама има места и кад постоји веза и сарадња између диспансера и болница. Ово је на пример данас у Београду скоро немогуће, јер не постоји специјална болница за туберкулозне, а оно неколико места у београдској Државној Болници увек је заузето! Овакве болеснике морају сестре походиље често да обиђу, да им донесу собне и џепне пљуваонице и дезинфекциона средства. Њихова нарочита дужност јесте да увек подсећају болеснике да је њихов испљувак заразан и опасан за околину. Ако болесник нема засебне постеље диспансер му по могућности поклања или му преко хуманих установа набавља, а по могућтсву интервенише код власти за станове, да се таквој породици која има туберкулозног заразног болесника додели један стан са засебном собом за болесника. Чланове породице болесника треба позвати у диспансер и над њима извршити детаљне прегледе и анализе па утврдити да т. је ко од њих већ инфициран, или оболео. При овоме особита пажња мора се поклонити деци, која се лако инфицирају и оболе. Новорођенчад треба одмах по рођењу склањати из куће, јер је баш највећа опасност за заразу детета у његовој првој години. Искуство нам показује да од шесте године на више, т. ј. у школском добу код деце скоро никад не наилазимо на активне плућне туберкулозне процесе, и да у то доба преовлађују екстрапулмоналне туберкулозе, нарочито туберкулозе костију и зглобова. Тек од 18. године наилазимо на све чешће случајеве плућне туберкулозе. Децу код које се утврди туберкулозни хабитус и наклоност, или код које се утврди мало затворено туберкулозно огњиште, диспансер треба да упути у шумска опоравилишта, школе на ваздуху или санаторије, где би се што брже опоравила и очврснула. У овом послу највећи део мора да поднесе у помагању општина и њена благајна. Децу са отвореном плућном туберкулозом треба одмах упућивати у болнице, а децу