Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 565

која болују од туберкулозе костију, зглавака и грла упућивати у специјалне институције и на сунчано лечење. Над свом овом децом треба водити сталан надзор и доцније при избору професије саветовати им према болести подобну професију. Одрасле укућане болесника, код којих се утврди какав тежи процес у плућима, треба такође упућивати у болнице, а само лакше оболеле, код којих можемо предпоставити да ће се за 3—4 месеца трајно опоравити, треба упућивати на санаторијско лечење. У недостатку места, те болеснике треба упућиваги у шумска опоравилишта где би сачекали место у санаторијуму. По одласку болесника из куће, треба спровести једну потпуну дезинфекцију како рубља и посуђа, тако целе зграде. Дужност диспансера јесте да и за ту сврху посредује код надлежних власти и даје упутства о начину дезинфекције. Рубље треба пре преношења поквасити раствором лизола или сублимата, јер се иначе могу сасушени делови испљувка одвајати од сувог рубља и разносити по ваздуху и тиме ствара нов начин инфекције. Да би се болесницима и њиховој околини што више користило, потребна је тешња сарадња између диспансера и општинског санитета, као и хуманих установа, азила, јавних кухиња и т. д. Само њиховим заједничким радом, уједињеним снагама, може се помоћи туберкулозним невољницима, само тако они могу доћи до бесплатне лекарске помоћи, лекова, посуђа, рубља, термометара, побољшане хране, засебне постеље, дезинфекционих средстава и т. д. Исто тако диспансер би морао успоставити сталну сарадњу са свима лекарима, како државним, општинским, уредским и у опште лекарима појединих удружења и организација, тако исто и са приватним лекарима, и то би био пут и начин за израду катастра туберкулозних у том респективном граду, овде на пример у Београду. Напоменули смо да је неопходно потребна стручност за лекаре диспансера. Само на тај начин би се могла спровести целокупна терапија туберкулозе у диспансерима, како специфична, тако и неспецифична, инсолациона, терапија вештачким пнеумотораксом и т. д. Сестре походиље морају бити извежбане и стручне у овом послу. У колико су оне школованије и интелигентније у толико је рад диспансера бржи, лакши и потпунији. Њихов је рад тежак, заморан, с тога на првом месту морају бити здраве. Њихов је рад двострук: У диспансеру, и на дому болесника. У диспансеру оне воде администрацију, књиге болесника, узимају анамнестичке податке као и све друго што се тиче болесника: издају лекове и врше друге послове по наређењу лекара,

На дому болесника оне врше социјалну анкету, дају упутства о дезинфекцији, студирају живот болесника па о свему подносе исцрпне извештаје лекарима, на основу којих се одлучује о помоћи болеснику. За време прегледа самих болесника у диспансеру сестре походиље присуствују и добијају од лекара упутства за даљи рад. При лечењу инјекцијама, ултравиолетним зрацима и вештачким пнеумотораксом оне асистирају лекарима. У опште рад сестара походиља је од највеће важности за диспансер. Без њих се не може замислити рад нити успех ових установа. Целокупна борба против туберкулозе и социјално старање о туберкулозним спадају па првом месту у дужност државе. Држава је дужна да штити своје поданике у сваком па и у здравственом погледу. Она мора да подиже све установе тако потребне за сузбијање ове страшне болести. На друго место долазе општине, нарочито градске општине, које се такође морају старати о својим туберкулозним грађанима. Ова борба мора се повести од самог извора а то је болесничка соба, и морају је повести антитуберкулозни диспансери као централне установе за борбу, из којих полазе сви импулси а које скупљају око себе све туберкулозне невољнике. Из тога разлога диспансери морају образовати једну читаву густу мрежу у целој земљи, и таква организација би понајпре довела до циља. У Немачкој 50% диспансера издржавају општине и друге јавне установе, а то је велико олакшање за државу. У великим градовима а нарочито у индустријским центрима, где има много радника, подижу уреди за осигурање радника своје диспансере који су увек у вези и сарадњи са државним односно општинским диспансерима. У случајевима где општина не води диспансер она сматра за дужност да свим средствима помаже његов рад, било на тај начин што ђе му ставити на расположење потребне просторије за рад, или што ће се старати о намештају, огреву, осветлењу, или што ће дати хонорар или бесплатан стан сестрама походиљама, помагати диспансер материјално и т. д. Тако је скоро у свима земљама Европе и у Америци. Дужност општина у овој борби јесте да у колико то већ држава не може, подижу своје туберкулозне болнице, санаторије, опоравилишта шумска и приморска, затим да се старају и о подизању хигијенских станова и о дезинфекцији станова туберкулозних болесника, да организују курсеве за дезинфекторе и сестре походиље. Осим овога општине треба по градовима да подижу што више паркова у самој вароши и околини, где ће се одрасли одмарати у слободним часовима, а деца играти и челичити на чистом ваздуху. Повећање отпорне снаге код деце и по-