Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИКЕ

Страна 58

гиња, дотле ће туберкулоза бити не само најстрашнија болест човечанства, него и најтежа у борби са њим, јер ни за једну другу болест не треба толико оруђа и борбе, и толико ратног материјала, економске снаге, инвестиција, каб за њу! О тачности свих ових констатација не треба ни говорити. Оне су у животном искуству свих народа већ одавно утврђене. Ја ћу зато у тесном оквиру овога чланка изнети низ социјално-комуналних мера, без којих се не да код нас ни замислити организована борба противу туберкулозне аждаје! Чисто медицинске мере спадају у компетенцију санитарних стручњака! 1.) Пре свега другога треба одмах донети закон о обавезном лечењу туберкулозе; али не стати на пола пута као што се догодило са обавезним лечењем сифилиса! Па у духу тог новог закона све болеснике који немају услове за домаће лечење прииудно сепарирати у болнице или санаторијуме! 2.) Истим законом увести обавезно калемљење деце Калметовим серумом, као што је облигаторно калемљење противу великих богиња! 3. Напорима целе земље, једном читавом духовном мобилизацијом нашег народа, подићи санаторијуме, диспансере, болнице за туберкулозне у целој држави! Ми у најкраћем року морамо да имамо 50.000 болесничких постеља за туберкулозне у држави, а даиас их немамо ни пуних 2000! Београд, који има жалосну славу најтуберкулознијег града у културном свету, Београд, где умире сваки трећи граћанин од туберкулозе, има данас свега 25 постеља на близу 30.000 туберкулозних болесника, и свега један једини антитуберкулозни диспансер! Тако исто цела држава нема 5—6 санаторијума, а само београдски округ треба да их има више! Колико бедно стојимо са санаторијумима ове врсте, нека посведочи овај жалосни пример. Пре четири године разболела се у Београду од акутне туберкулозе супруга једног угледног београдског књижевника, и сама књижевник, једна од наших списатељки, која је дала низ најбољих студија што их у опште имамо о питањима еманципације жена! Обдарена жена пријавила се прописним путем за туберкулозни санаторијум у Тополшици још пре три године. Управа санаторијума одговорила је да ће је хитно позвати, чим на њу дође ред. Сирота наша књижевница умрла је пре 25 месеци, а још ни до данас није стигао на њу ред да иде у санаторијум противу туберкулозе! Овај конкретан случај потврђује сву на-

шу неозбиљност и неорганизованост у борби нротиву туберкулозе! Крајње је време, напомињем још једном, да се приступи подизању шумских превентивних санаторијума и лечилишта! Бар смо ми богати швајцарским лепим и здравим крајевима као што су: Гоч, Голија, Дурмитор, где би се у песми стогодишњих борова и смрча могле да снасу, нредохране и иодигну стотине хиљаде нашег већ полуотрованог подмлатка! За инвестициони рад и режију за 50.000 постеља довољна би у почетку била једна милијарда динара, а то је тако бедна сума према оној коју нам стално отима туберкулоза! 4.) Станбена криза има се решити као један важан предуслов у борби прогиву туберкулозе. Јер док се не иодигну раднички и сиротињски квартови у свима великим градовима, а разуме се првенствено у престоници, Београду, и по селима хигијенски домови, дотле ће сва борба противу туберкулозе бити илузорна. Највећа огњишга туберкулозе су не улица, као што се погрешно мисли, него наши сопствени домови, али не они светли и хигијенски, него они влажни, мрачни, мемљиви, полуокречени гробови у којима данас живи 90% београдске сиротиње и периферије (легло туберкулозе за Београд!) и 50% нашег сељачког света! Колико су у Београду ти бедни станови расадници туберкулозе, то најбоље потврђује статистика Антитуберкулозног Диспансера, која нодвлачи да 70 од сто туберкулозних Београђана живе са својом породицом, ситном децом, здравом родбином у једној јединој соби, која је врло често мемљивија и мрачнија од штенаре са енглеских сеоских газдинстава! А од тих 70 од сто болесника, 45 од сто чак и спавају у једној постељи са здравим укућанима и малом децом! Треба тако само погледати оне мочварне и ужасне насеобине у Савамали и Пиштољмали Београда, које лети просто пливају у отровним баруштинама, погледати те расаднике туберкулозе, где станује 90% туберкулозних Београђана — па онда разумети зашто је Београд најгуберкулознија варош на свету, зашто је у овом жалосном рангу — чак испред — Мадагаскарске престонице! 5.) Борба противу хроничне глади, (а ње може да има чак и на самој периферији Београда!) рекосмо хроничне глади, а не акутне, представља такође битан елеменат успеха противу туберкулозе. У народу, у коме се широке масе не хране довољно, и њихов организам трпи свакодневно опадање своје отпорне снаге, а то је случај и са нашим народом у маси — тај народ даје најшире поље за туберкулозну жетву смрти! 6.) Стварање великог државног фонда за