Општинске новине

Д-р М. Зелић, лекар. Туберкупоза и материнство

Туберкулоза је највећа социјална беда. Најстрашннји недуг који подрива темеље данашњег друштва. Тешко је наћи дом у који се није увукла макар као тајна, скривена опасност по чељад, њихово здравље и благостање. Д-р Руменов, бугарски делегат на осмом конгресу Југословенског Лекарског Друштва, у своме убедљиво документованом реферату, преставио нам је Бугарску скоро као земљу најсвирепије туберкулозе, јер по броју умрлих од све болести, Бугарска данас заузима прво место међу словенским државама. Тешке речи бугарског лекара слушамо тада као страшни „мементо", са искреним саучешћем за братски бугарски народ, али и са појмљивом зебњом за наш свет, јер смо н ми веома далеко од тога да можемо мирно спавати на ловорима победе над овом страшном, тако рећи, народном болешћу. Ово потврђују многобројне статистике, реферати и већ толико пута наглашавана потреба да се борба против туберкулозе постави на што ширу, социјалну основу: под окриље свих хуманих друштава, државних и самоуправних институција. Па и приватна иницијатива наших имућних грађана у овом правцу, наишла би на родољубиво и благородно дело, које би остало овековечено у захвалној успомени будућих генерација. Наша престоница спада у најтуберкулозније градове света, а ми још немамо општинске болнице. Велики број београдских болесника, највише туберкулозних, одбија се свакодневно скоро са капије Опште Државне Болнице у којој има свега 25 постеља (а треба да има 1000) за тешке, преимућствено, туберкулозне болеснике, код којих нада на оздрављење још није изгубљена; неизлечиви случајеви не примају се по болничком правилнику. Тако ствар стоји и са оболелим од лупуса (врста кожне туберкулозе), шкрофулозе, рака, и многих других хроничних обољења. Уредске благајне и разне сталешке организације радије ће и у будуће слати своје туберкулозне чланове у препуну државну бол-

ницу и радије ће гледати како се још из пријавног одељења враћају — јер за све нема места — него што ће се одлучити да подигну своју болницу, зашта би свакако имали и довољно средстава. Мислимо да је непотребно наглашавати да иностранство обилује оваквим болницама грађеним у приватној или друштвеној иницијативи. . . Борбу са туберкулозом треба повести са свих позиција: социјалних, сталешких, породичних... и са свима средствима, која нам стоје на расположењу. У многим чланцима „Општинских Новина", нашег одличног комуналног часописа, а специјално овог броја, указивало се на средства и методе овог тешког и одговорног дела. Ми ипак, ставили смо себи у дужност, да у мало редака изложимо значај почетне етапе од које би, по нашем мишљењу, требала да полази свапа свесна, целисходна и ефикасна борба против туберкулозе. Ту прву етапу чине: кућа, породица и материнство. Радом на здравственој обнови породице постиже се регенерација читавог друштва па и саме државе као великог, колективног дома. Душа породице је жена и „рука која љуља колевку влада светом". Прва наша мисао и највећа брига треба да лебди над том руком, над „материнством" које је по речима Липмана, прошлост, садашњост и будућност свакога народа. Јавља се питање, у каквом су односу два противуположна начела: материнство као принцип живота и туберкулоза као извор смрти? Другим речима: да ли, и у којој мери трудноћа неповољно утиче на постојећи туберкулозни процес и који стадиум туберкулозе може да се при трудноћи погорша толико, да изазове опасност по живот матере? * Поред многих обољења, од којих је већина или изазвана трудноћом, или услед ове погоршана, код неких жена постоје и такве болести које са њиховом трудноћом немају никакве узрочне везе. Али ова т. зв. случајна обољења и ако нису проузрокована тру дноћом, могу имати више или мање рђав