Општинске новине

Страна 590

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

утицај на ток трудноће као и на сам организам трудне жене. Овде би дошле у обзир заразне болести а нарочито туберкулоза. Медицинска наука још није утврдила једно, одређено гледиште у питању о утицају туберкулозе на трудноћу. Док Пинард и Таута постојећу туберкулозу не сматрају као разлог за прекид трудноће, дотле други доказују да туберкулоза, свакако има рђав утицај на ток трудноће. Америчка статистика из Хенри-Филипс-овог института, доказује да све стадије туберкулозе погоршавају трудноћу, и то: први стадиум најмање (27%), а трећи највише (80 ). Трудноћа при отвореној туберкулози као и при „галопирајућој", излаже жену сигурној катастрофи. Дакле, у колико је болест напреднија, у толико неповолЈније утиче на трудноћу. Панков и Кипферле иду и даље. Они захтевају прекид трудноће при свакој доказаној туберкулози, па била она у почетку или не, јер су дошли до уверења да се за време трудноће сваки стадиум туберкулозе подједнако погоршава. До истог закључка дошао је и Винтер и ако је све до 1917. године, заузимао најконзервативније гледиште. Винтер саветује, да се при туберкулози, прекине свака трудноћа доI седмог месеца, а да се затим изврши кастрација т. ј. вештачка неплодност жене, помоћу зракова. Острчил и Једличка захтевају, да се пред прекидом трудноће, констатује активност туберкулозног процеса. Настане ли трудноћа при скривеном, активном процесу, може се покушати лечење у каквом климатском санаторијуму, али и тада, у случају погоршања, трудноћу треба прекинути. „Мање је ризично, а свакако рационално је, при почетној туберкулози извршити побачај, затим залечити туберкулозу, а тек после допустити нову трудноћу, вели Острчил; јер није једно те исто, хоће ли дете васпитати туберкулозна, или здрава мајка". Интернисте имају могућност да прате судбину туберкулозних матера, даље него породници (акушери) и зато гледају на трудноћу при туберкулози много скептичније, него ли гинеколози. Познати чешки лекар за унутрашње болести, професор Хњатек, оштроумно каже: „Финале драме не одиграва се пред очима гинеколога, већ интернисте. И зато није чудо, што су интернисте више наклоњени радикалним мерама. На туберкулозу која компликује трудноћу, гледајмо увек са највећим неповерењем и где нисмо са сигурношћу уверени у апсолутну пасивност процеса, треба да убедљиво саветујемо прекидање трудноће". Умеренији су Француски аутори са Фискер-ом на челу. Туберкулозној жени не саветују трудноћу, али ако је већ трудна, они јој препоручују лечење у санаторијуму: конзервативно или оперативно (пнеумоторакс).

Најсигурније побољшање у стању туберкулозних трудница, достиже се при прекиду трудноће у прва три месеца (71%), док у последњим месецима, ова се интервенција свршава обично неповољно: дете се жртвује, а матери се у већини случајева не помогне. На против. У питању односа између туберкулозе и трудноће, једно је јасно: да је организам трудне жене мање отпоран према туберкулози јер у телу трудница измена материја, одвајање хранљивих састојака и слабљење материног организма бива у корист чеда, а све, то има неблаготворан утицај на постојећи туберкулозни процес, и ствара предрасположење за ову болест код слабих, неразвијених и на сушицу наклоњених жена. То често видимо у доба бабиња. Туберкулозне жене треба да буду под сталном контролом лекара специјалиста. Телесно слабљење, па и најмање напредовање болести (појава температуре, ноћног знојења, кашља и др.), рђави су предзнаци, који наговештавају потребу прекида трудноће ради спасења матере. Што се тиче деце, то она наслеђују само општу слабост и предиспозицију за оболење од туберкулозе, или се ради о зарази детета од мајке после рођења. Одвајањем деце од туберкулозних матера одмах после порођаја, Американци и Французи достижу веома утешне резултате, јер успевају да одвојену децу потпуно заштите од ове зле болести. Герминално (при зачећу) наследство туберкулозе теоретски је могуће, али је у пракси доказана само послепорођајна инфекција одојчета, која настаје услед сталног контакта детета са туберкулозном мајком (дојење, спавање у једном кревету, удисање бациларног ваздуха који мајка издише, љубљење V т. д. У последње време, са напретком медицинске науке и успесима модерне социологије, све више снажи се убеђење у потпуну излечивост туберкулозе. У центру интересовања савременог друштва лежи на првом месту ерганизација профилактичне борбе против туберкулозе, а затим колаборација добротворних друштава и свих социјално-хигијенских институција као што су болнице, амбуланте, туберкулозни диспансери и т. д. Изградња хигијенских станова за раднике и сиромашне, социјална брига о хигијенскоЈ исхрани одојчади одвојених од сво.јих оболелих матера, старање о социјалној заштити будућих и младих матера — државних чиновница, којима би требало одобравати по један месец одсуства пре и један после порођаја; најзад подизање општег економског и културног нивоа данашњег друштва — све ове мере (а има и много других), дале би могућности многим, конституционално слабим па и туберкулозним женама, да се без