Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 699

Огласне понуде станова Код сваке селидбе врши се велико рабатирање и кварење мебла: ломњење при паковању и распакивању; утовару и истовару, код преиоса. Колико се тада исцепа, поразбија, изгули, заборави и изгуби ствари! Сличне последице су и код самих испражњених станова где се неизбежно изгуле довратци и прозорски рагастови, чупају из дуварова ексери, љуште зидови, па руше привремене шупе, кидају електричне инсталације постављене о трошку привременога кирајџије итд. итд. Додати треба велике издатке на преносна средства и губитке вишедневне дангубе око селидбе, одјављивања и пријављивања стана и електрике. Издаци за поправку исељених станова и за оспособљавање нових: превремено кречење, малање, фарбање и инсталирање нове на место до јуче постојеће електричне инсталације, увећава и онако већ превелику селидбену штету. Сваког првог маја и првог новембра подносе се са једном упорном издржљивошћу сви ови огромни економски губитци, који се, ето, фатално и методички понављају. Нема ваљада породице која се није за двадесет година живљења у Београду селила по 5, 10 и 15 пута, а мален је број оних које су провеле пет или десет година у једноме и истом стану. Колико штета и каквих моралних малтретација има у свим тим селидбама за које тај исти народ има познату изреку: „ко се сели тај се невесели!.." Па ипак се сели . Селидбе у процесу изграђивања Још неизграђени Београд мора да болује од кирајџијске несталности: јер, велики је број оних који тек што су се уселили у нови стан, већ виде у перспективи неизбежност своје скоре и нове селидбе. Формални узрок том жалосном стању је у томе, што ми још немамо типизираних кирајџијских станова, због чега се врло лако пада у селидбена искушења. Мисли се притом обично, да ће се сеобом из хрђавог стана ипак наћи други бољи: мање влажан, више видан, топлији, хигијенскији и јефтинији. Често пута је селидбени узрок и у промени реона запослености и привређивања. Уколико пак у БеограДУ има типизираних кирајџијских станова, они су у највећем броју случајева од једнога чисто негативног значаја. То су они уфронћени приземни станови од собице и кујнице: са танким зидовима, нахереним шупицама и кужним клозетима, без канализације и са чесмом на дну авлије. Често пута је у овим касарнама немогућ дуг кирајџијски опстанак и 3 ^ 0г претрпаности а са заједничком упофебом вешернице, подрума, клозета и тавана. Тамо се обично незна ко је директно од'оворан за стално замрзлу чесму у зимским Данима, а ко опет за обустављену неплаћену

воду у летњим данима. Ту кирајџије још и сада — после толиких деценија од електрификације Београда — уводе често пута сами о своме трошку скупе електричне инсталације, јер има газда који ни у самоме центру неће у такве своје куће да уведу електрично осветлење. Тако се догађа да има кирајџијских породица чији чланови носе већ и лаковане ципеле, али још пале само петролејске лампице... У знаку свих ових кирајџијских невоља обављена је и овогодишња мојска селидба. И сада су извршена мењања оних истих станова код којих се то и у минулим селидбеним терминима чинило. Ни овога пута нису ни сгари исљени ни нови досељени кирајџијски бескућници остварили неке трајније закупачке комбинације, јер за то није било ни сада објективних могућности. Потреба за ублажавањем селидбених узрока Један од врло важних практичних селидбених узрока је и ничим нерегулисани технички однос између самих кирајџија, због чега се често долази до крајње нетрпељивоч.ти. Да се ова чудна околност разуме потребно је само познавати физиономију и шаренило наших „авлија" у којима су, поред пренатрпаности ситних станова, измешани сгановници са веома различитом социјалном, националном и расном културом: староседеоц са провинцијалцем или дојучерашњим сељаком; руске избеглице, Мађари, Немци, личани и старосрбијанци као печалбари настањени у великим групама по таванима, подрумима и склепаним баракама истога дворишта. Култура, морал, навике и потребе овако разноразних елемената су нешто што је у једноме, за далеку будућност можда и корисноме, свакодневноме индивидуалном и тако рећи телесноме трењу, које је увек способно за опречност и психолошке инциденте. Јер, стан је за културна човека свакојако једна од најинтимнијих његових потреба, али која је у неизграђеним а набијеним приземним становима изложена безбројним и сваковрсним инзултацијама. У једној „авлији", где живи 50—80 таквих разнородних становника, неопходни су неки обавезни прописи реда и опхођења, јер ту не вреде ни луле дувана неки морални узуси, о којима би тек понеки најстарији становник такве авлије могао по нешто као успомену испричати. Без прописног и обавезног реда цароваће увек апсолутна и дивља слобода појединца на штету целине, што може само да множи узроке за честу селидбу уопште. Јер, док сваки становник оваке касарнске насеобине „има право" у свако доба дана и ноћи запевати у дворишту, и онаку песму која годи његовом личном расположењу. Или грлато разговарати са својим руветом под прозором оних који желе да спавају, па рецимо