Општинске новине

Светолик Гребенац, адвокат

Имена београдских улица -- (Један мзпет у новију мсторију Београда, Србије и Југоспавије) --

У последње време почело се мало више водити рачуиа о називима београдских улица. Ових дана изабрана је и једна комисија ради одређивања имена новијим улицама. Међутим, изгледа, да то није довољно, јер би, пре свега, требало утврдити начела према којима ће се овај посао урадити и сада а радити и у будуће. Зато једна јавна дискусија о овоме питању, пре одлуке комисије, не би била на одмет. Међутим, није ми намера да сада претресам ту тему. Жеља ми је да се мало забавимо прошлошћу нашега града и Србије и по њој прегледамо да ли смо одужили дуг успомени свију оних који су за Београд и Србију учинили ако не више али бар толико колико, рецимо, поч. Д-р Рајс, за чије се име тражи улица, и још живи фабрикант пива, г. Вајферт, који већ има своју улицу у Београду. I. Међу странцима Београд и Србија имају, најпре, велики број руских ђенерала и дипломата, којима се дугује захвалност за ослобођење и државно подизање. А пре свију два руска цара, Александра I и Николу I. И за успех нашег Првог Устанка и за успех Другог Устанка дугује се врло много овој двојици царева, и једном низу њихових високих чиновника, војних и цивилних. Вук је саопштио да вођи Првога Устанка, све док с пролећа 1807. год., по паду Београда, није дошао у Београд руски чиновник К. К. Родофиникин, да све дотле нису смели признати побуњеној раји прави циљ Устанка, нити јој саоштити да се бој одавно већ не бије против Султанових одметника, већ да се бије против самога Падише.*) По Вуковим забелешкама прости народ, чим је видео да је царев везир истеран из Београдске тврђаве и на путу, код Малог Мокрог Луга, убијен из заседе, почео је наслућивати шта се то ради,

*) Караџић : .Правитељствујшчи Совјет Сербскиј* стр. 76 (државно издање).

па је почео говорити: „Ми се сами не можемо борити с царством Турскијем, него нам дајте цара, који ће нас се примити и коме ћемо се ми за скут ухватити". Ето, такав је био ондашњи менталитет наших предака. Јасно је, према томе, да би борбени дух код устаника на мах усахнуо и да би их воља за борбом за час напустила, да цар Александар I. није прихватио молбу српских депутата и пристао да колико толико помогне успеху Устанка. Истина је да су Руси од тога имали користи и за себе, јер су Турци били принуђени да и на нашем фронту држе извесан број трупа. Али док је за њих наша помоћ била врло незнатна, дотле је њихова за нас значила спасавање целокупног дотле постигнутог резултата, и омогућавала је да се борба и даље настави, да се дође до Букурешког Мира од 1812. год. којим су Србима, први пут, признате извесне повластице у једном акту међународног значаја. Па и доцније, када је Милош Велики заметнуо кавгу са Турцима, само интересовање цара Александра I. о догађајима у Србији натерало је Турке да се са Милошем што пре умире и да васпоставе какав такав сношљив однос у Београдском Пашалуку, на шта су били обвезни одредбом члана У1ЈЈ Букурешког Уговора од 1812. године. А Никола I., који је 1825. год. дошао на владу, тврдоглаво је био консеквентан у политици којом се Турска имала нагнати на стриктно испуњење свих обвеза примљених у Букурешту 1812. год. Ради тога он је чак 1828. год. и рат објавио Турској. А последица Мира у Једрену (1829. год.) били су познати Хатишериф од 7. Ребјул-Евеља 1246. год. (то јест: од 3. августа 1830. год.) и Хатишериф од почетка месеца Реџепа 1249. год. (то јест: од новембра 1833. год.) којима су дефинитивно постављени темељи новој српској држави. Због свега тога Београд има дужност да у нашем народу сачува успомену на ова два