Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 711

руска ц-ара, ако ничим другим, а оно бар обележавањем улица њиховим именима. Што су ова два цара могла и хтела ово учинити за Србе, заслуге има и до њихових доглавника. С једне стране до оних који су давали повољне оцене о Србима и њиховој вредности за Русију; с друге стране до оних који су налоге својих царева, у корист Срба, спретно и успешно извели. То су у главноме ђенерали и дипломатски представници Русије. По хронолошком реду први је ђенерал Михељсон. Када је почео Први Устанак, Михељсон је био командант руске војске која је била концентрисана на Дњестру, због осигурања са стране Турске, савезнице Наполеонове. Доцније је та војска ушла у Молдавију и сишла на Дунав. Али како је 1805. год. Наполеон ушао већ и у Далмацију, руски стратези су нашли за много потребније да ојачају руску Западну војску. Тако је Михељсону на Дунаву остављено свега 30.000 војника. По оцени Михељсона, та му је трупа била недовољна за вршење задатка који јој је био дат. Због тога он долази на идеју да своје људство увећа добровољцима из редова хришћана са Балканског Полуострва. Знајући као командант руске војске на турској граници да је у Београдском Пашалуку метеж и да се тамо хришћани бију с Турцима, он је ради врбовања и послао свога човека најпре међу Србе. То је био поручник Илија Новокрштенн, човек који је у логору устаника изазвао велико одушевљење колико као официр царске војске, толико и својом личном храброшћу у борбама на Врачару, при опсади Београда од 1806. године. Тај поручник Илија био је прво званично руско лице које је поднело повољан извештај о устаницима. На основу тога извештаја Михељсон је писао даље. Тако захваљују-

ћи њима двојици дошло је до интересовања Петрограда за предузеће раје у Београдском Пашалуку. Нису ли то врло велике заслуге ова два човека и не заслужују ли они да у нашој престаници имају сачувану успомену? И остали руски команданти Дунавске Војске из времена на почетку XIX века, који -су се после смрти ђенерала Михељсона смењивали на том положају, учинили су знатних услуга Србима и Првом Устанку. То су ђенерали: књаз Прозоровски, књаз Багратион, граф Каменски и Кутузов. Затим ђенерали Исајев и Милорадовић, који су са својим одредима помагали операције устаника у Крајини, и пуковник Орурк, који је са својом трупом участвовао у значајној борби код Варварина (1810. године) и у више операција мањега значаја у пределу Бање и Књажевца. Сви ти људи заслужју да имају своје улице у Београду, јер су врло активно помагали устанике под Карађорђем. Но спомен захвалности није с овим исцрпен. И руски маршал Дибич-Забалканскиј, треба да добије своју улицу. То је онај руски војсковођа који је својим победама над Турцима створио такву ситуацију, да су Руси могли Турцима диктирати мир у Једрену, којом приликом је Порта дефинитивно приморана да призна аутономију Срба и њихово стављање под заштиту Русије. Последица тога мира био је, као што је већ поменуто, Хатишериф од 1830. год.. Кроз неколико недеља навршиће се 100 година од издавања овог значајног акта, којим је новој држави Срба ударена основа. Том приликом згодно је одужити и овај дуг руским царевима и војсковођама. Да видимо, сада, и њихове дипломате којима дугујемо.

(Свршиће се)