Општинске новине

Пера Ј Поповић, архитект, в. проф. Университета

Београдске чешме ■■ У прилог грађе за историју Београда --

Господин Нушић дао је грађу за историју старога Београда у своме чланку Београдске Чешме, који је штампан у бр. 17—18 Општинских Новина од лањске године. Прочитавши овај чланак приметио сам да многе чешме нису побројане. Разговарајући о овоме са — сада покојним —*Андром Стевановићем, — рекао ми је да г. Нушић, кад је дошао у Београд, није затекао многе чесме, и онако болан, набројао ми је доста неспоменутих чесама и напоменуо је да је бунара било и нарочито се хвалили бунари на Врачару са добром пијаћом водом. Но овај је чланак, у главном, материјал госп. Светолика Ј. Поповића, начелника Министарства Грађевина у пенсији, који много зна о старом Београду као рођени Београђанин од 78 година. По казивању г. Поповића такође не стоји да су бунари били ретка појава, како вели г. Нушић или да их готово није ни било. Јер баш у околини Сараф-Костине (сада Кнез Лазареве) улице, у којој је, једно време, и г. Нушић, као дете, становао, било је доста бунара, и, кад на чесмама није било воде, из њих се узимала вода за пиће, а то су: 1. Бунар у кући Вукомановићке (рођаке Кнегиње Љубице) у Сараф-Костиној улици. 2. У кући Гавре Радовића (сада Грачаничка улица бр. 12); 3. У дворишту Спире Радосављевића (доцније Д-р Валенте) — Грачаничка бр. 16; 4. У дворишту Карабиберовића — сада Нокеј-Клуб. 5. На плацу где је сада Зграда Академије Наука, — и много других само у овој околини. У Кнез Милошевој улици, ретко у којој кући да није било бунара, и г. Поповић наводи: 1. У кући Стевче Михајловића; 2. У кући Белимарковића; 3. У кући Арсе Станојевића (сада Душана Живановића) и сад постоји;

4. На плацу Драгашевићевом; 5. На плацу поч. Алексе Петровића, свештеника, — и сад постоји; 6. На плацу Грује Ивановића (угао Милоша Поцерца и Ресавске улице); 7. Један је бунар био на пијаци пред Бајлоновом Пивницом (почетак Сарајевске улице); 8. Један бунар — једини са ђермом био је пред садањом „Салом Мира" (сада рестаур. код „Задруге") код „Славије", и много других. У колико памти г. Поповић, стари Београђани узимали су воду са Саве за прање и у оскудици чесмене и за кување; али готово никада. за пиће (бар не у крају у коме је рођен и одрастао, а то је Сараф-Костина улица). Поред чесама, које је набројао г. Нушић, г. Поповић се сећа још ових: 1. Чесма на углу, где је доцније била кафана „Пролеће" (улица Вука Карацића бр. 13). Порушена 1876. године; 2. Чесма пред „Шалитраном", (отприлике где Јованова улица сече улицу Риге од Фере) 3. Чесма код некадашње џамије испред „Пиринчање", сада Светосавски Дом; 4. Чесма у Дубровачкој улици (отприлике где се она укршта са Скендербеговом); 5. Чесма на имању Нехановом, — звана „Вилина Вода"; 6. Чесма између садање Ботаничке Баште и Палилулске Школе; 7. Чесма у Абаџиској чаршији (на углу улице Краљице Наталије и Балканске); 8. Чесма у Босанској улици (Савамала), звана Табачка (отприлике између зграда бр. 40 и 50), — у рупи; 9. Чесма Госпојина у Моравској улици, где је дашчара Станчуловића; 10. Чесма код Вазнесенске цркве (угао Милоша Великог и Босанске улице); 11. Чесма на углу Старе Војне Болнице