Општинске новине

Страна 730

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

борбе неко је проказао јаничарима улаз у водоводни зиданн олук, испред тврђаве (сада на Малом Калемегдану) те су неки јаничари продрли кроз њега у град, побили војску око једне градске капије и отворили је. Кроз њу су сада јурнули јаничари и завладали горњим градом. Хаџи Мустафа пашу су заробили и приморали га да напише писмо за свога сина Дервиш бега у коме му наређује да војску распусти и сам да оде у Ниш и ту да чека друго наређење шта има да ради. Ово су писмо јаничари послали по свом поузданом човеку Дервиш бегу пут Смедерева, јер су били дознали да се он враћао Београду. Гласник је срео Дервиш-бега близу Гроцке, и предао му очево писмо. Дервиш-бег је поступио по писму свога оца и отишао је у Ниш. Међу овим јаничарима у Београду истакле су се као вође четворица и назвали су се дахије. Ови су донели одлуку да убију Мустафа пашу. У ноћи 27 децембра 1801. год. дахија Кучук Алија је паши одсекао главу. Тако дахије постадоше господари Београдског Пашалука као што је и Пазван Оглу то био у Видинском Пашалуку. Дахије пашалук поделише на четири дела и почеше из Београда сваки у свом делу управљати по својој вољи и своме нахођењу. У своје области послаше своје кабадахије (мале дахије) буљукбаше и субаше а са њима јаничаре и крџалије. А да би се показали верни султану, као да нису његови одметници, известили су га да су хаџи Мустафа пашу убили због тога, што му је био неверан и што је више волео „ђауре" него праве Турке и замолише га да им пошаље другог пашу. И ако је турска влада у Цариграду знала да је дахијска управа у Београдском Пашалуку одметање од султана, ипак је султан послао свога пашу. И кад је нови паша (Хасан паша) дошао у Београд, дахије су му дали онолико власти колико су они нашли за потребно. Паша је живео у горњем граду али под надзором дахија. Да би се могли бранити и одржати у вла< сти дахије стадоше прикупљати под најам нову војску све саму сиротињу из Албаније, Руменлије, Босне и других крајева. За издржавање —- плаћање — ове војске, као и за своје издржавање, дахије су порезу повећали. Самоуправа која је дотле у нахијама постојала по ферману од 1793. год. била је готово укинута. Настала је насилничка и тиранска владавина каква је у Београдском Пашалуку била пре Свиштовскога мира. Кад ова сиротиња, нова војска, ступи у дахијску службу и дочепа се власти, стаде глобити народ и отимати све што јој се допадне слушајући верно само своје господаре. Брзо се оденуше у свилу и кадифу, у одело извезено златним и сребрним гајтанима, са скупоценим оружјем у силајима (кожни по-

јаси). Али због овога давања се народна беху скоро удесетостручиле. Исто тако су по селима били распоређени и извршиоци дахијске врховне и судске власти субаше, такође из реда јаничара или оне сиротиње —- најамника а дотадашње кадије (судије) изгубише своју власт. И ови су чинили насиља каква је ко хтео: нису остављали на миру ни веру, ни обичаје ни част појединих породица. По већим селима дахије су створили ханове за седиште ове своје војске, што је била и као нека турска посада за застрашивање „раје". Под заштитом тих самовољних господара у Београдском Пашалуку појавише се у неким селима самовласни баштинари — читлук сахибије — којих дотле није било. Они се силом своје власти наметну за господаре и спахијама и сељацима дотичног села. Сељаци, „раја", морали су давати и овим новим господарима колико и спахијама, а често и много више. То није било право ни „раји", што даје разна давања двојици господара, ни спахијама дотле јединим господарима спахилука, јер се тиме смањивао њихов део. Ко би се од спахија успротивио овом новом господару, протериван је био са свога спахилука. После благе и паметне управе хаџи Мустафа паше, овакво стање Срба, „раје", беше врло тешко и незадовољство се у народу противу дахија увећавало из дана у дан. Кнезови су доносили порезе дахијама у Београд али су доносили и поруке од народа да је више давати не може, јер нема. И дивна, величанствена, наша народна песма „Устанак на дахије" описује врло лепо и верно ово предавање скупљене порезе од народа. Долази у Београду обор-кнез испод Медведника, предаје дахији Мехмед аги порезу у кесама са по пет стотина гроша. Дахија седи, прекрстио ноге на сиџаду —- ћилиму, прима кесе са новцем али хоће да их преброји а то му спречава обор-кнез Илија Бирчанин. Стога је Мехмед ага љут на Илију и у саветовању са другим дахијама, шта да ураде са „рајом" кад је почела да се спрема на отпор, вели: Док погубим Бирчанин Илију, Обор-кнеза испод Медведника, Ево има три године дана Од како се врло посилио, А кад нама порезу донесе, Под оружјем на диван изађе, Десну руку на јатаган метне, А лијевом порезу додаје: Мемед ага, ево ти порезе, Сиротиња те је поздравила, Више порезе давати не може. Ја порезу започнем бројати, А он на ме очима стријеља: „Мемед ага, зар ћеш је бројати? „Та ја сам је једном избројао!"