Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 731

А ја више бројити не смијем, Већ порезу у крај себе бацим, Једва чекам да се скине беда, Јер не могу да гледам у њега, Он је паша, а ја сам субаша. Да би повратили своје изгубљене приходе, а и султанову власт у Пашалуку, спахије се почеше тајно договарати са неким виђенијим Србима да дигну устанак и протерају дахије. Спахије су то радиле преко КараЂорђа и Станоја Главаша у Шумадији и преко Алексе Ненадовића у Колубари а тражили су, преко својих пријатеља, помоћи и у Цариграду. Дахије приметише- да се води неки договор између спахија, 'Гурака, пријатеља хаџи Мустафа паше, и српских старешина и да се то све води из сусредних крајева под Аустријом, где је било и доста избеглица из Србије. Крајем 1803. године једно писмо оборкнеза Алексе Ненадовића, упућено аустријском мајору Митезеру, у Земуну, било је ухваћено и предато дахијама. Писац овога писма излагао је поменутом мајору тешко стање народа и Турака спахија и нагласио је да Турци и Срби раде заједнички противу дахија. Писац уверава мајора да ће ускоро доћи до борбе противу дахија и моли га помоћ у баруту и олову и за дозволу да им могу доћи и неки ифицири отуда у помоћ. Народна песма памти да су се српски кнезови тајно састали у једном манастиру, саставили су и упутили молбу султану у Цариграду. Тужили су се султану: како су их дахије сасвим похарале, и већ у лику опасали, и како им све то није доста но им насрћу на душу, на веру и част; муж није господар своје жене, ни отац своје кћери, ни брат сестре. Па ако си нам цар, дођи и опрости нас насилника; ако ли нећеш а ти нам бар пошљи гласа да знамо па да нагнемо у планине или да скачемо у воду те да се подавимо. Султан „раји" није могао да помогне али је дахијама припретио, ако се не окрену управљати друкчије, да ће на њих послати војску али не турску, јер се правоверноме жао тући са правовернима, већ војску друге вере и народа и да ће им бити како није било никада ниједноме Турчину. На основу поменутог ухваћеног писма дахије су процениле своју ситуацију и да им од Аустрије неће доћи опасност, што је она била заузета у рату са Французима, но да се лако може народ, „раја", због пљачке и насиља, да подигне противу њих. Уплашени, да им прети опасност и из Цариграда и од самога народа у Пашалуку, дахије одлучише да поубијају све знатније народне старешине и друге виђеније људе и да тако онемогућће сваки покрет противу њих. Кула „Небојша" у доњем граду на Дунаву, која се у Београду помиње скоро пре

шест стотина година, и сада је била сведок силе и обести дахија. У њој су се, вели народна песма, скупили на саветовање. Похватали су звезде у синије тепсиЈе са водом, и Један им је протумачио шта их очекује и рекао: „Вала, кардаш, добро бити неће". У тој кули су они и донели поменуту одлуку о „раји". И пођоше сваки у свој крај да ову страшну одлуку извршују (прве половине јануара 1804. год.). Када би дахије или кабадахије дошле у село, кнез са сељацима је обично излазио у сусрет, да их дочекају, да им коње прихвате, одведу у штале а јаничаре, своје господаре, да почасте јестивом. Тако је дахијама било лако да похватају које су хтели. Хватали су тако, на превару, не само обор-кнезове и кнезове сеоске него и друге виђеније људе, виђеније било по јунаштву, по речитости или по богаству. Међу првима које поубијаше најважнији беху: Марко Чарапић из Белог Потока под Авалом; обор-кнез Илија Бирчанин из Суводања под планином Медвединком; обор-кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, код Ваљева; Хаџи Ђера, игуман манастира Мораваца (крај реке Љига); архимандрит Руфим из манастира Боговаће, испод Ваљева; кнез Станоје Михаиловић, из села Зеоке; кнез Палалија из Гроцке и многи други. За неколико дана седамдесет и две главе поубијаних Срба су донели у Београд и изложили испред дахијског конака. И овим излагањем глава хтели су да заплаше народ. Тада су јаничари дошли у Тополу и по Кара-Ђорђа али се он од њих одбрани и побеже у шуму. А тада и многи други виђенији Срби (као Миленко Стојковић из села Кличевца, Јајнко Кати, из села Рогаче, Васа Чарапић из Белог Потока, брат од стрица убијеном Марку Чарапићу) побегоше у планине хајдуцима или беху тамо још пре овога покоља, јер је и њима била запретила опасност од дахија. Од хајдука у то доба беху најчувенији: Станоје Главаш (из села Глибовца) у Шумадији, у чијој је чети био и хајдук Вељко, и у Подрињу Петар Обрадовић „ћурчија" и браћа Недићи. Чим је Кара-Ђорђе отишао у шуму дошао му је хајдучки харамбаша Станоје Главаш са својом четом. Сељаци из околине, особито из Јасенице, огорчени због многих убистава, дошли су Кара-Ђорђу у великом броју. Сви су они говорили ако треба мрети, да умиру борећи се са Турцима да бар своје главе замењују. После десетак дана уз Кара-Ђорђа било је неколико стотина устаника. КараЂорђе пође из села до села, поче тући Турке и палити њихове ханове, објављујући народу устанак без обзира на ранији договор са спахијама. Ради коначне одлуке о започетом устанку јер су сви увиђали потребу да имају једно-