Општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 745

Извештај комисије стручњака-правника по питању имања друштва „Неимар"

Господину Претседнику Општине Града Београда С позивом на одлуку Одбора Општине Града Београда од 27. марта ов. год. којом с.мо изабрани за стручне саветодавце по спору те Општине са београдским Друштвом „Неимар" (сада Котеж Неимар), због својине извеснога земљишта, и кога избора смо се ми примили, част нам је известити Вас да смо се упознали са актовима овога предмета и, на основу чињеница и обавештења која смо у њима нашли а под претпоставком да је све то тачно, дајемо Вам, за Општински Одбор, по истом предмету ово своје правно мишљење. I. Из прочитаних актова види се да је, претставком својом од 12. маја 1921. год., Друштво „Неимар", као сопственик једног комплекса земљишта на периферији Београда, молимо Суд Општине Града Београда-да му одобри парцелисање тога земљишта (разуме се, ради распродаје плацева) које је оно било већ извршило и, уз ту молбу, поднело је план те парцелације као и план водоводне . мреже и генерални план канализације. У ,плану парцелације Друштво предвиђа, осим, разуме се, улица још и скверове, а осим тога, и један „парк од 7.000 квадратних метара који ће нарочито бити израђен у комбинацији са 2—3 јавне грађевине за потребе тога краја". И. После дужега званичнога рада и преписке, горња парцелација земљишта „Неимара" одобрена је, од стране Одбора Општине града Београда од 11. априла 1922. год. (в. чл. 26. Грађевинскога Закона за варош Београд) од 11. децембра 1896. год., са Изменама и Допунама од 6. децембра 1898. год. и од 24. јануара 1901. год., као и Краљев Указ од 15. децембра 1900. год., о облику зграда у Београду, и Грађевински Правилник за варош Београд од 1. августа 1898. год. >Ш. Затим је Друштво „Неимар" тражило парцелацију и онога централнога земљишта које је по његовом плану о парцелацији од 12. маја 1921., било одређено за парк, али му то није одобрено по том основу што је, у међувремену, израђен нови Генерални План града Београда, од јула 1923. год., (састављен према одлуци Одбора и Суда Општине Града Београда од 29. маја 1922. год. а одобрен одлуком Г. Министра Грађевина коју је одлуку потписао и Г. Министар Унутрашњих Послова, од 31. маја 1924. год., Бр. 14.432), који је План био противан парцелисању тога земљишта. Управо, такво је мишљење стручне Комисије општинске (в. њен акат без датума у коме се Комисија позива на предлог

Општинскога Суда од 11. октобра 1929. год. АБр. 22.094., из чега излази да је речени акат Комисије познији од овога датума) која је, уједно, предложила да за то земљиште, т. ј. за земљиште одређено за парк и чије парцелисање Комисија не дозвољава, Општина града Београда уступи неко своје земљиште (ово последње Комисија образложава овако, „Пошто Друштво тврди да је то његова својина "). Међутим, својом одлуком од 7. фебруара 1930. год. Суд Општински чини предлог Одбору Општинском да се „Неимару" одобри парцелација и централнога дела имања његовога, а то је земљиште које је „Неимар" био одредио за парк, с тим да Друштво пренесе на Општину града Београда тагшју од улица и скверова (изгледа да је такав био и предлог Суда Општинскога од 11. октобра 1929. год. на који се позива стручна Комисија у своме акту, горе наведеноме, којим она не одобрава парцелацију истога имања „Неимара"). IV. Тај предлог Општинскога Суда није још усвојио Општински Одбор него је, у својој седници, напред већ поменутој, од 27. марта 1930. год., одлучио да се, претходно, проучи питање о законској основаности захтева „Неимара" да му Општина Београдска или откупи земљиште одређено за парк или да му допусти његово парцелисање (т. ј. распродају међу појединце), како би Општина Београдска знала, да ли би, и у којој мери, могла рачунати на успех у спору који би се по тој ствари, повео између ње и Друштва „Неимара" код редовних судова. V. Најпре, за решење овога питања: да ли је Друштво „Неимар" и данас сопственик земљишта које је, планом „Неимара" од 12. маја 1921. год., одређено за парк и које ћемо, краткоће ради, називати парк, равнодушна је та чињеница што је Комисија која је била противна парцелацији парка признала „Неимару" право својине на то земљиште, (та чињеница би се могла изводити из онога предлога Комисије да Општина, у замену за тај парк, „Неимару" уступи какво друго своје непокретно добро, мада, у том погледу има резерве и услова у оном ставу извештаја Комисије: „пошто Друштво тврди да је то његова својина "), као и чињеница да је такво признање учинио и сам Суд Општински (оним својим предлогом да „Неимар" може и парк парцелисати). Те чињенице нису ни најмање обавезне за Општину као правно лице. Признање има овде значај акта располагања, а за такве актове, у колико би се они тицали имовине једне Општине као правнога лица, није надлежан Суд Општински (в. о