Општинске новине

Страна 994

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

По Д-р С. Иванићу је потребно годишње по 30.019 кгр., а дневно по 82.2 грама. По процени Државне Инспекције рада потребно је за радника дневно само 75.1 грама. По прорачунавању читаве групе научних ауторитета био је реализован утрошак беланчевине у дневној просечној исхрани код радника — дакле, код најсиромашнијих становника — у Минхену, Шведској, Америци, Паризу, Немачкој, Финској, Белгији, Јапану и у Базелу, и то у времену од 1881 до 1912 године, по 129.3 грама беланчевине. Крајс је констатовао чак и у тамничкој исхрани у Базелу 1908 год. употребу беланчевине у 137.3 грама дневно.*) Према нађеним подацима код прошлогодишње потрошње хране у Београду, отпада на једнога становника по 30.568 кгр. годишње, односно по 83.7 кгр. дневно. Ово је једна макснмална количина коју смо онаквим нашим израчунавањем добили, а која би једним прецизним израчунавањем морала бити само умањена, али с обзиром да су за наше климатске и расне прилике ближи и позванији научни ауторитети Д-р Батут и Д-р Иванић, ми се морамо оканути од кригичких расматрања ових великих диференција — које и нису у нашој компетенцији па се окренути искључиво нађеним чињеницама. Тако видимо да Београд има у својој прошлогодишњој исхрани дефицит код беланчевине од 910.664 кгр., односно суфицит од 124.101 кгр. У првом случају био би стварни дефицит 12 од сто, а у другом случају био би формални суфицит од 2 од сто. Формални суфицит зато, што и Д-р Иванић тврди да је 82.2 грама беланчевине само један минимум за физиолошку равнотежу, а стварни дефицит зато, што ни Д-р Батут није замишљао својих 94.7 гр. беланчевине као неку добру исхрану човека, и што је најважније: што и онако израчунават наш беланчевинасти квантум није распоређиван на потрошаче по некоме правилу равномерности, већ је неко ко је имућан појео и 200, а неко ни 50 грама беланчевине на дан. Дакле, није реч о Београду као таквом, већ је реч о Београђанима међу којима има и „убогих ђавола", и оних што стоје пред канцеларијом „Насушни Хлеб", и што трпе од незапослености, и, напослетку, и оних који се у најгорим часовима напајају и содом уместо млеком! Још нешто: састав наше беланчевинасте количине не одликује се једном високом биолошком вредношћу, јер су више од 2 / 3 биљнога порекла, а само 32.7 од сто су животињскога порекла!

*) Види књигу Д-р Иванића „Исхрана човека". Страна 220.

По Д-р Циган-у смело би то бити само у томе случају, код лакшега рада, ако је укупна дневна потрошња беланчевине од 119 до 140 грама, иначе мора да буде пола и пола, а у најгорем случају 40%. Ми дакле, и поред врло нискога минимума од 83.7 гр. имамо и тај минус, шго је више од две трећине беланчевина биљнога порекла, чија је хранљивост и искористљивост за организам далеко мања од оне животињског порекла. По Д-р Рубену, досадашња је општа потрошња беланчевине у свету, с главе на главу по 79—90, односно по 85 грама просечно. У том случају Београду је било потребно али под условом да нико не једе више од другога! — 7,451.666 кгр. беланчевине, т. ј. 541.271 кгр. више него што је он у прошлој години онако имао. Тако би се свео његов формални дефицит на 2.3 од сто, док би она.ј стварни још увек био знатно већи. IV. Гурајући се са свим напред назначеним статистичким недостатцима и код истраживања количина масти, изнађено је њихово стање у количини од 5,403.512 килограма. То значи по 23.902 кгр. годишње по становнику, или по 65 грама дневно по становнику. Према Д-р Батуту та је количина већа од оне која се сматра неопходном у физиолошком минимуму. По њему би била довољиа количина — наравно тек ако је беланчевином све подмирено — 4,618.139 кгр., а овај вишак од 785.373 кгр. имао би се сматрати формалним суфицитом. Овај би био годишње по становнику 3.474, а дневно по 9 грама. Међутим, како је Београд многобројно туберкулозан, због чега је његовој исхрани специјално потребна већа употреба масти, то је, и без обзира на онако наше непрецизно израчунавање, непотребно задржавати се на испитивању овакога „суфицита", јер, уверени смо, ни сами педантни физиолози не би му придавали никакав нарочити значај: и они често пута толико се диференцирају у сво.јим научним аналитичким назорима. V. Угљени хидрати су изнађени у укупној количини од 27,405.759 кгр. или, просечно годишње на становника по 121.405 кгр., а на дан по 332 грама. По Д-р Батуту потребно је угљених хидрата просечно на дан по 360 грама, те би се према томе прошлогодишњи дефицит изразио у 6,329.820 кгр. Број топлотних јединица: калорија, у којима се концентришу и изражавају све различне биолошке вредности и снаге беланчевине, масти и угљених хидрата, у директној је зависности од свих ових хранљивих супстанција .