Општинске новине

Страна 1016

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Кад су Турци под притиском Руса крајем 1807. год. обуставили ратна непријатељства, онда је и у Србији наступило затишје које је трајало годину дана, и људи су се почели предавати својим редовним пословима. У таквим приликама поникла је и знаменита установа онога доба прва Велика Школа. Она је истина према намери и плану њених оснивалаца имала карактер једне практичне стручне школе, у којој би се спремали младићи за будуће државне чиновнике ослобођене земље, јер се показало да није довољно умети само читати и писати па постати судија, учитељ, свештеник итд. Карађорђева Србија била је истина патријархалног карактера, те су њене и државне и друштвене потребе биле мале, али их је тек било. За отправљање разних државних послова, којима су дотле руководили и отправљали их једва писмени самоуци или добеглице са стране, било је потребно, да се у самој земљи васпита један такав кадар људи од синова ондашњих српских виђених кнезова. У Србији је у оно време било само основних школа, и оне нису могле да задовоље потребе земље за најнужнијим чиновницима административног и судског реда. Једно савремено писмо из 1807. год. баца много светлости на те прилике: „Још је свих и свакога жива жеља, да се за оправленије послова каково више заведеније учебно подигне, где би се млади синови српских ратника могли примити полезно отечеству послужити какогод писари и учитељи и сваког рода чиновници, у чему је сада од истине велика оскуда." 1 ) Што се мисао о оснивању „вишег учебног заведенија" родила баш у глави Ивана Југовића, имамо да захвалимо његовом отпуштању из државне службе, јер га је тај догађај приморао на друге мисли: како и на који начин да себи стекне хлеба а да у исто време буде користан и својој околини. Вук прича: „Школа ова постала је овако. Совјетници су сједили у својијем кућама и живјели су доста господски, а секретари су били сви сиромаси људи, који нијесу имали ништа до оно мало плате... Зато Аврам Лукић, совјетник нахије пожеоке и рудничке, узме к себи Јеремију Гагића, с којијем је ишао у Трст и у Букреш, те је код њега и сједио и све потребе имао без икакве плате; Јефто Савић, совјетник нахије зворничке, мој рођак и први учитељ, по мојој жељи да бих што научио узме к себи исто тако Југовића, за којега сам ја у Карловцима слушао да је врло учен, а и у Совјету као писар познао сам се мало с њиме. Наскоро иза тога мој и Југовићев домаћин, Јефто Савић, отиде г ) Пиомо Михајла Пајића митрополиту Стратимировићу у књизи Андре Гавриловића, Београдска Велика Школа, 14.

са још једнијем совјетником у Смедерево, као некаква совјетна команда, да пречишћавају и расправљају некакве рачуне с оностранскијем трговцима, а ја и Југовић с двоје троје чељади, која су нас послуживала, останемо у кући сами. Како сам ја куповао и набављао што је за кућу требало, тако дошавши једном на дућан некога Јова Лутора... да купим нешто, нађем на ћепенку повелику гомилу старијех књига и с радошћу похитам да их прегледам, кад тамо али српске нема ни једне, него све немачке и латинске. Потом

Иван Југовић (рођ. 1773. — умро 1813.). Оснивач прве Велике Школе ја замолим дућанџију те ми их да да носим кући. Пошто их Југовић прегледа, он за једну рекне: „Ову ти узми за себе, те ћеш је преда мном читати да учиш њемачки"... Она пак његова била је историја свију народа од постања свијета до Христа, коју он одмах стане преводити на српски... Југовић мени нигда није казао зашто књигу ову преводи, али кад је сву иреведе, онда каже да ће да отвори велику школу, и по препоруци Младеновој Карађорђије и Совјет одреде му 1.500.— гроша на годину. У одређени дан дође Младен са свијем совјетницима и с митрополитом и Доситијем и, пошто митрополит у највећој соби гдје ће бити школа освети воду, Доситије сједећи прочита из једног великог тефтера о достојном почитанИју к наукама; и сад