Општинске новине

Стр. 12

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

све се уредило смишљено. Ми сада зидамо школе да би задовољили насушну потребу, али ћемо једном морати стати са зидањем павиљона и обичних зграда и помишљати на зграде које ће задовољити све потребе једне модерне школе и једног напредног школског живота. И у реду је да Београд има једну угледну школу, колико као репрезентацију пред странцима, који овамо долазе, толико и као углед за све из унутрашњости. Најзад све школе морају и требају да буду угледне. Нова школа на Теразијама (Школа Краља Александра) лепа је и с распоредом учионица згодна зграда, али нема свих услова да би се назвала угледном савременом школом. За извођење тога посла треба и доста времена и доста новаца, те се тежња да нам све школе буду угледне мора постепено спроводити. Како је основна школа у претежњој мери васпитна установа и како школској заједници припада сав персонал, који је у школи, школски одбор има и дужност и право да води бригу о свем особљу, које ће ући под школски кров. Ниже особље је добило свој правилник и положај његов је регулисан. Положај није, можда, завидан, али није ни рђав. Школ. одбор мора, заједно са управитељима школа, водити рачуна ко улази у школу и ко децу служи. Природно је да се најпре мора утврдити здравље послуге а тако исто о њиховом моралном животу и васпитању. Не може се под школски кров пустити нико ко би реметио хармонију тако потребну за извођење васпитно-наставних проблема. Пуно је примера служитељских нехата, неуљудности, самовоље, те с тим треба чистити. Општински школски референт ће и у томе играти видну улогу. А да школски лекар треба чешће да проконтролише рад на одржању чистоте по школама, то је ван спора. Најзад треба да споменем ђачке екскурзије које су једно врло важно срество за успешно извођење наставе, а тако исто и врло важно .васпитно срество. Мора се признати да се оне не изводе по извесном систему и плану. Одводе се деца на далеке и заморне путеве а нису упознала ни своју околину; иду на море а ни Дунав, тако рећи, нису упознала; умарају се по возовима а нису отишла на Авалу, која нам је тако близу и с које би се у душама дечијим створило пуно заноса за прошлост и Београда и околине. Извођење тих дечјих екскурзија мора, дакле, бити под контролом и школских надзорника и школског одбора. Наставничка већа нека их утврде у почетку школске године, нека кажу све објекте који ће им помоћи у настави, нека то све прегледају и одобре школ-

ски надзорници и нека све то изађе пред школски одбор који ће одобрити издатак, па нека се врше екскурзије. Како су оне досада вршене то не преставља ни план, ни циљ, ништа; то само преставља извођење деце на чист ваздух, што је дужност наставника да чешће врше, или преставља дуга путовања, од чега нема стварне користи, већ се деца замарају и често пута враћају болесна кући. Најзад на те дуге екскурзије не пођу сви ученици, те се и то питање мора решавати на једној другој основи. Кад пође 20—30 ученика и по 8—10 наставника то није екскурзија у правом смислу, каква треба да буде; то за наставу не значи ништа. Данас имамо у Београду 5 школских надзорника, добрих практичара и теоретичара, па је веома потребно да се они у све те послове умешају и да се све изводи под њиховом контролом и упутством. Стварајући школски буџет они треба да воде рачуна о оном шта школе имају и шта им треба, да у том погледу створе, заједно с управитељима школа, шта се све треба набавити и када. Не треба дозволити да се за један и исти предмет кроз неколико година провлачи позиција у буџету и треба окривити онога ко је надлежан да о томе води рачуна. На тај начин наше школе би полако биле снабдевене и за кратко време не би оскудевале. Више рачуна о томе па ће се многе неправилности и у буџетирању и у извођењу отклонити. Београду је потребан један период времена да задовољи све потребе модерне школе. Ради се на томе али би тај рад имао више успеха и више смисла ако би се уз сарадњу учитељског суда и школског одбора па и неких просветних фактора, израдио један просветни програм, који би престављао начела и пројекат рада Општине београдске за будуће извођење просветних проблема у Београду. Тај програм би морао добити и вишу санкцију, да би добио и званични карактер, те да са променама личности не наступе или промене његове или потпуно анулирање. Али се ти просветни програми морају стварати на основу позитивних чињеница.

У најкраћим потезима изнео сам неколико момената из живота београдских основних школа, али рачунам да од свега тога, ипак, нема тако велике користи ако се тим нитањима не позабаве они, који данас стоје на челу рада за основне школе у Београду и сви грађани заједно са ђачким родитељима, који недостатке и наставе и васпитања и неудобности локала и претрпаности школа као и неуспех полудневне наставе најбоље осећају .