Општинске новине

Стр, 24

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

која, по нужди, шарафи цене свима производнма на више, у нашим приликама неким све већим несразмером између цена на велико и цена на мало; исти ти узроци, у вези са немогућим условима рада у радионицама, терају масу оних који би при сређенијим привредним и социјалним приликама нормално били радници, да траже прибежиште у томе да постану самосталне занатлије, или — да говоримо језиком еснафа -— „бесправно раде" хаузирајући. Зато ничу у маси и београдске немогуће пекарнице и хлебарнице. Зато су и радни услови у тим пеклрницама за раднике неподношљиви. Зато се и радници — непрекидно и у све већој мери —

нице у девет десетина престављају ругло од технике и скандал од хигијене. Тек неколика предузећа у стању су да издрже критику али ни она не баш сувише строгу! —■ и да колико толико одговоре захтевима хигијене у производњи хлеба. Београд има неизмерно велику потрошњу куповног хлеба. Ипак нема ни речи од индустријализације на овоме пољу радиности, него се, штавише, са те стране стоји и испод степена из цеховског доба. Велика потрошња куповног хлеба у Београду, благодарећи малим потребама за инсталирање једне примитивне пекарнице, утицала је да је Београд преправљен малим ћумезима- пекарницама,

Пећарница на углу Дечанеће и Сћопљанеће улице (из дђоршша).

чија је производња ограничења на незнатне количине. На први поглед, избија једна ненормалност. Природно би било да' велики број пекарница у Београду, чији капацитет производње превазилази потрошњу, утиче, утакмицом у борби за освајањем пијаце, на смањивање цена хлебу. Али то није случај. Београд једе скуп хлебац. Врло скуп. За наше привредне и социјалне прилике та појава је карактеристична. Објашњење те појаве је једносгавно. Оно је, да избегнем сваки тежи израз, у немогућим радним односима за најамне раднике у радионицама са једне стране, а са друге у огромној пауперизацији и декласираности све већег низа чланова наше заједнице. Мањи узроци који огромне масе света, избачене из привредног склопа и остављене без сваке егзистенције и старања, упућују на посредничку трговину,

спасавају из положаја радника и постају мајстори, и све у већој мери угрожавају оне који су још остали у положају најамних радника у пекарницама. Зло и беда положаја радника шири се у зло и беду већине свију хлебара и пекара у престоници. А цех целокупне те слепе игре плаћају — потрошачи и ценом и квалитетом хлеба. Трајно одржавање изнад нормалне висине цена хлебу у Београду логично би било само у случају када би хлебари и пекари били картелисани. Тај картел јавно, а вероватно ни прећутно не постоји. Али постоји факат да хлебари и пекари, у маси својој, престављају ситне егзистенције, које су у зависности од млинова. Престоничко становништво потроши дневно велику количину хлеба, следствено: брашна. Кад би та количина брашна била купљена по цени на велико, она би била знатно јевтинија него што