Општинске новине
4
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ —-
је кад се купује по цени на мало. И када се у рачун сведу две околности: и високе режије производње хлеба на мало, а уз то производња са примитивним начином рада, као и разлика на цени брашна између продаје на
Пеђарница у Књ. Љубице бр. 20: Рафоби од даеаћа за преноћиште радника. велико и продаје на мало, онда се донекле може и да поверује ситном произвођачу да је притешњен, да из зараде не може да живи и да — „не може бити јевтиније". Батина јавне критике сручује се само на леђа произвођача, док млинар — онај са главним уделом у заради — стоји по страни као незаинтересован! Карактеристично је међутим да су цене хлебу у престоници биле истоветне ономе који је долазио из примитивне занатске производње као и ономе који је долазио из модерне фабричке производње; да су истоветне биле цене хлебу ономе који су производили ситне фурунџије и пекари, који су брашно
куповали на мало, дакле по вишој цени, као и ономе који су производили крупни пекари ручие или фабричке производње, који су брашно куповали на велико, дакле по јевтинијој цени. А то значи да су, поред млинара који су зарађивали на рачун ситних произвођача и потрошача у разлици на цени брашна између продаје на велико и продаје на мало, екстра зараде имала и сва она крупнија пекарска и хлебарска предузећа у Београду која су брашно узимала по цени на велико — а хлебац су продавали по максималној цени као да су брашно куповали по цени на мало. Крупни произвођачи хлеба у Београду имали су, дакле, поред нормалне зараде која је остајала ситним произвођачима хлеба, још и екстра зараде на цени брашна и на Јевтинијој режији. То показује да међу београдским произвођачима хлеба царује ћивтинска идеологија, која им замрачава пословни хоризонат и онеспособљава их за привредна предузећа већега стила. Кад то не би било, онда крупнији произвођачи хлеба у Београду не би дозвољавали да цене хлебу у пресгоници одмеравају оне најбедније произвођачке егзистенције, нити би они паразитски убирали екстра-вишкове подржавајући највише цене, а да се уз то не старају ни за модернизовање привреде нити за спуштање цена, него би предузели мере у оба та правца и резултати би морали да се покажу и у ницању модерних хлебарских предузећа као и у падању цена хлебу. Слепи закони понуде и потражње на хлебној пијаци, благодарећи специјалним привредним, социјалним и менталним приликама произвођачке средине, нису довели до заштите и задовољења интереса потрошача. Зато је потребно јавно старање да би најелементарнија народна исхрана била обезбеђена у што пунијој мери, задовољавајући и квалитет и цену. Не ограничавајући се у томе раду на само полициске мере, има много других начина да се на овоме пољу са успехом интервенише и да се постигну задовољавајући резултати.