Општинске новине

Стр. 118

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ову реформу искористе у своје личне сврхе, власти имају довољио начина да их у овоме спрече. Закон о сузбијању скупоће, који је доста оштар, учиниће своје. Што до сада није био примењен у пуној својој строгости, сасвим је разумљнво; Општинска управа није могла, уводећи огромне и неподношиве намете, у исто време и примењивати Закон о сузбијању скупоће, јер је она сама ту скупоћу и изазивала. У овом случају њој ће бити одрешене руке. Као шго рекосмо, традиција је код нас јако развијена и сваку новину ми примамо са извесним неповерењем. Пре свега ми посматрамо њену материјалну страну и доводимо .је у везу са нашим личним интересом. Мада код оваквих питања, која тангирају опште интересе није симпатично мешати и посебне, личне, али је донекле разумљиво у добу једне опште депресије бити по мало и субјектив;ан. Но у великој заблуди су они, који држе да би овај незнатан прирез погодио најосетније — кућевласнике! Пре свега, прирез, чији укупан ефекат 16,000.000 динара не може за Београд престављати тако осетан намет. Што се тиче власника нових зграда који су ослобођени и основне и допунске порезе и плаћају само 3°/о од чистог прихода, ако се буде изменио члан 6 Закона о изменама и допунама у Закону о непосредним порезима, овакав један намет неће претстављати никакав терет. Сопственици пак старих зграда биће оптерећени нешто јаче само у односу према власницима нових зграда, у ствари пак и они ће бити оптерећени мање, но што су то до сада били. У најкарактеристичнијем случају једног грађанина, поседника једне мале старе куће на периферији, та би ствар овако изгледала: кућа има свега две собе са принадлежностима и опорезована је на оцењени принос од 4.200 дин. годишње; основна пореза на ову кућу разрезана је у 403.20 дин.; допунска још са 67.20 дин.; нови општински прирез од 20°/° на основну порезу од 403.20 дин., износи 80.60 дин. годишње. Тај исти платац, т. ј. сопственик ове куће, ако претпоставимо да има четири члана породице, плаћао је годишње до сада на име трошарине, рачунајући овде најнужније животне намирнице, које та породица утроши за годину дана по важећој табели 477.— динара годишње. Што значи, дакле, да тај власник куће не само неће бити оптерећен, већ ће бити растерећен т. ј. плаћаће шест пута мање него што је до сада плаћао. Што се тиче самог начина убирања трошарине, он је претстављао тако један груб и некултуран поступак, да томе нема примера у свету. При наплати ове трошарине није се имало нккаквих обзира. Манири са којима су трошарински органи пресретали на

станици и пристаништу, као и на улазима у варош, не само оне, који уносе у варош робу, већ и све путнике без разлике, па и странце, нису одговарали манирима културних људи, да се најблажије изразимо, и путници који су улазили у престоницу носили су са овог првог корака врло тешке утиске. Ова нетакгичност нарочито нас је погађала пред странцима, а они који су непријатељски расположени према нашој држави, искоришћавали су ово злонамерно, те у својим тенденциозним написима по страној штампи разносили разне лажи и мистификације, као што је то пре негде један фламански лист који излази у Гану, а оријентисан је према нашим непријатељима, донео између осталих измишљотина и гадости, да полиција на београдској станици врши уцењивачки претрес свих путника. На оваку глупу измишљотину писац ових инфамија могао је бити једино инспирисан грубом праксом општинских трошаринских органа, да сваког путника пресретну и завуку му руку у кофер. Овако нешто више се не сме догађати, јер углед и част наше државе мора бити изнад свега, и под претпоставком да трошарина на извесне предмете и остане још неко време, начин њене наплате мора се модернизирати а путнички пртљаг мора бити ослобођен апсолутно сваког прегледа. Ни један приговор оправдан не може се ставити на супрот овој реформи Општине београдске; свако противно мишљење имало би обележје или сувише субјективно или заблуде. Трошарина је једна неоправдана, неправична и застарела традиција и њено укидање поздравља, као што смо видели, гро београдског становништва. Ово неће бити никакав експерименат, јер Београд није први којиову реформу изводи. Трошарина је укинута у Бечу, у Букурешту и у целој Италији, и ако је престављала један од главних извора прихода италијанских самоуправа. Нема сумње да ће за овим примером своје престонице поћи и остали градови југословенски, који ,још одржавају ову застарелу и неправичну дажбину. Уосталом, већ су многи наши градови показали разумевања за ову ствар. На пример, неки од њих захтевали су дозволу увођења прогресивних приреза. Овакви захтеви многих градских општина за увођење прогресивних и диференцијалних приреза оснивају се на истим принципима, који су руководили и Општину града Београда да укине трошарину. Разлози који говоре за прогресију и диференцијал исти су и за укидање трошарине: неправичност и неравномерност. И у толико је симпатичније ово утркивање наших градова и њихова одлучност при решавању тих шкакљивих проблема, у