Општинске новине

Др. СергиЈе Рамзин, шеф Јавне хигијене

ВеоградсКе пекарнице у светлости хигијене

„Прозори нашег полрума гледали су пра во у једну рупу, која је ту била ископана и озидана цигљама, које су се зелениле од влаге; споља су прозо-рп били заштићенн густом решегком, а кроз брашњава окна није могла Допирати до нас сунчева светлост. Мајстор нас је називао мангупима и давао нам у место меса — трула црева. Мрачан и тежак бло је наш живот у овом каменом ковчегу под ниском тешком таваницом. која је била покривена чађем и паучином, несносан и одвратан између дебелих зидина, које су биле украшене прљавштином и мрљама од бЈ'ђи... Изјутра бисмо устајали у пет, неиспавани, и — тупо, немарно — седали око шест за сто, да месимо хлеб; тесто би нам спремили наши другови, док смо ми још спавали. И ваоцели дан, од ранога јутра до десет сати увече, седели би једни од нас за столом, ра-звијали би еластичио тесто и љуљали се, да се не би укочили; док би други у исто време мешали брашно- и воду. И преко целога дана зујала је замшпљено и тужно кључала вода у казану у коме су се кували ђевреци; лоната пекарова струтала је љутито и брзо тле нећи, док је обарене љигаве комаде теста бацао на вреле цигље. Од јутра до мрака гореле су на једној странн пећи цепанице, и црвенђ: облеса.к пламена дрхтао је на дувару као да нам се ћутке руга. — Грдна пећ личила је на страшну главу неке аждаје, која као да се помаља из патоса и која је из разјапљене усијане чељусти сипала на нас оган> и посматрала наш бескрајни рад кроз две црне рупе на челу, које су служиле као вентилатори. Те су две дубоке јаме личиле на два ока два хладна ока некога чудовишта без срца; оне су нас стално гледале истим мрачннм погледом, као да им је додијало гледати робове, па како иису од њих ништа човечно очекивале, то с.у их презирале хладним философским презирањем. Из дана у дан месили смо тесто у облаку од брашна, у ђубрету које смо уносили из авлије на својим табашша, у тешкој загушљивој запари, месили смо хлебове и квасили их својим знојем. Овој посао смо мрзили из дубине душе и никада нисмо јели од онога што су наше руке производиле". Ал. Куарин Из чисто физиолошких разлога треба сматрати за нормалну храну човека ону, која је састављена једном трећином од анималне беланчевине и двема трећинама од беламче-

вине биљног порекла. 60% од ове беланчевине биљног порекла уноси се у организам човека у виду хлеба, који даје, у свакодневној храни ширих сталежа, око 54°/о целокупне количине калорија, потребне за одржавање организма! Проблем израде хлеба као и стања радионица хлеба, пекарница, стоји још увек у центру задаћа социјалне исхране, а проучавање тог питања и усавршавања технике и хигијене производње хлеба заузима и заузимаће једно од првих места. Напредак у свима гранама индустрије, висока, разрађена техника XX столећа стоји у колизији са заосталим начином производње хлеба, најважнијег продукта народне исхране. Пекарски занат и техника производње хлеба у Београду несразмерно су заостали у низу других заната и техничких предузећа. Акција коју сада води Београдска општина аналогно је акцији многих културних земаља, које су се бориле крајем прошлог и почетком последњег века против неприлика и техничких и социално-економских и здравствених аномалија у пекарској индустрији. Хигијена хлеба и стање пекарница не само у Београду него и по целоме свету сачињавају Ахилову пету у хигијенском погледу. Пекарски занат, техника и хигијена рада у хлебарским радњама увек се описује у најцрњим бојама. Поједини моменти и фактори који су створили антихигијенско стање овога заната, а специјално код наших београдских пекарница, биће у кратко истакнуто и статистичкч приказано онако, како је било констатовано приликом анкете организоване од стране Суаа општине града Београда. На основу извршене анкете свих београдских пекарница, начин производње хлеба стоји још на нивоу средњевековне турске, неусавршене технике, са свима атрибутима антихигијенских услова рада и заосталих социјално-професионалних односа, који им-