Општинске новине

Прилози за историју Београда:

СЈ

ОсвоЈење Београда Крајем новембра 1806. године

Војно^историсКа студија резервног пешад, капетана I ћласе, Светолића М. Гребенца

У почетку Карађорђеве Буне Београд је за устанике био центар догађаја, јер су у њему становале дахије, стварни господари вилајета. Због тога су устаници одмах и пренули да концентришу своју снагу око Београда. Али и после бегства дахија, и после њихове погибије, Београд је и даље остао важан проблем за вође Устанка. Не стога што је био седиште вилајета, него због тврђаве његове, у којој је и после дахија остао царски заповедник, (градски мухафис) Сулејман Паша, појачан крџалиским *) трупама Гушанца Алије. Према својој отпорној моћи и наоружању а с обзиром на ратна средства којима су располагали устаници Карађорђева времена, Београдска тврђава значила је за њих читав један фронт. Карађорђе је то сасвим јасно увиђао, јер је од свих вођа Устанка био и највећи војнички таленат и највише упознат са војном вештином. Али остали вођи такав војнички значај Београда нису увиђали. То се види по начину на који Прота Ненадовић бележи задатак Милоја Петрорића из маја 1806 год., када су устаничке војске по други пут изашле на Врачар, а види се и по томе што о томе важноме задатку — о коме ће ниже бити речи — ништа не бележе ни Анта Протић, ни Бата Лака и његови извори, а ништа не казује ни Петар Јокић, старешина (буљубаша) Карађорђеве гарде (момака). Исто тако, ови сви писци од којих је Прота био један од вођа Устанка, Петар стални пратилац Карађорђев као његов буљубаша (са рангом војводе) Анта, ађутант (писар) смедеревског војводе Вујице

*) Ко су биле крџалије није досада јасно и прецизно објашњено. Обично се за њих каже да су били ислужени војнпци. То је објашњење, међутим, нетачно. Турска у оно доба и није имала сталнога кадра у данашњем смислу. Ни јаничарска војна организација није била оно што је данас стални кадар. Зато ни назив крџалија не може бити идентичан са данашњим појмом ислуженог војника. Зато у крџалијама треба гледати данашње комитаџије у Бугарској. Крџалије су, дакле, били бивши ратници и њихове пришипетље за које у расклиматаној Турској није било власти која би их могла сузбити у границе закона.

Вуличевића, а Бата Лака савременик догађаја као ђак прве Велике Школе, — тек узгред бележе о осталим мерама које је Карађорђе наређивао пре и после погибије дахија ради обезбеђења устаника од стране Београда. И то, наравно, овај о овој, онај о оној мери. Али ни те све мере Вождове они нису забележили, што значи да су на њих гледали као на нешто мање важно те су их или заборавили или сматрали да их и не треба поменути. Па ипак, и према оваквим белешкама, какве су нам од њих остављене, лепо се може конструисати целокупан рад устаничке војске под Београдом, — до његова освојења. I. По избору Карађорђа за старешину, први посао који су устаници са Орашца и Вожд предузели, био је марш ка Остружници. Остружница је у оно време имала скелу за превоз стоке — нарочито свиња — која се из Шумадије извозила у Аустрију. Карађорђе је већ био познат са трговцима у Земуну, јер се и он до Устанка бавио извозом стоке. Отуда се и сада са Орашца морало прво у Остружницу да би се из Земуна набавило барута, којега није имало довољно код устаника. А чим је барут донет и од стране Станоја Главаша раздељен, Карађорђе је издао и другу заповест, која је гласила: — Браћо! Хајдмо сад доле до Београда! Нека нас виде Турци да и ми смемо изаћи на Врачар!*) То није био поход на Београд, али је свакако имао значај објаве рата. Тако су устаници, предвођени Карађорђем, Главашем и протом Атанасијем из Буковика, преко ,,Макиша", Топчидерског Брда и Врачара прошли поред Београда и пошли селу Кумодражу. Турци су их доиста и спазили и неколико коњаника напало их је. Али озбиљнијег боја није било и све се свршило погибијом једног Турчина. Устаници су сутрадан, целога дана, свакако под Торлаком,

') Причање Пешра Јокића стр. 19.