Општинске новине
5
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 269
податке*) види се да је и ова крџалиска дружина имала организацију сличну средњевековно.ј трупи каквог крупног властелина. Тамо се каже како је Гушанац само пристао на чин Кондин, а да Конда „постаде буљубаша код поменутих бегова", дакле старешина у чети која је била у најаму код ове двојице самозваних бегова и коју су они довели у најам Гушанцу. У борби на Савакапији Конда је задобио више рана (пет) али му је нарочито тешка била она коју је задобио натакавши се на један колац од палисада. Ту рану је, изгледа, успео залечити тек после неколико година, јер све до 1811. год. о Конди као борцу нигде се ништа не говори, па ни V овом извору који је сачуван као предање у потомству му. И овде се само каже да је од рана „дуже боловао" и да је тек око 1811-12 год. упућен са извесном јединицом у Ужице, ради чувања тога краја од турских хајдучких (комитских) чета, које су из Босне прелазиле и велики зулум чиниле народу. Ту у Ужицу Конда се и оженио једном Српкињом, Јелом, која је са два брата пребегла из Санџака. Са овом женом Конда је имао два сина и две ћерке.**) На овој дужности Конда је и завршио сво.ј живот у току 1813. године. О његовој -смрти овако се каже у поменутој породичној забелешци: Гонећи једну хајдучку чету у правцу Љубовије, негде око Љубовије сви хајдуци западну у неко блато и ту се заглибе. Ту сви буду потучени од Кондиних момака (војника) осим једнога коме Конда хтеде да сам јатаганом одруби главу. Зато загази у блато и упути се Турчину. Видећи шта Конда хоће, хајдук га и сам опомене речима: — Ман' се, Влаше! Ако је мени мријети, теби није! Но ни та опомена као ни опомене момака му не помогоше. Конда ићаше све ближе и ближе хајдуку. Овај га узме на око и опали шишану. Конда падне, а Турчина момци убију из пушака. Метак из хајдучке шишане иије погодио Конду на мртво, али од задобивене ране Конда је после неког времена умро у Ужицу, где је и сахрањен. Конда је био средњега раста, но добро развијених плећа и груди. Имао је крупне прне очи, пуне и нтироке обрве, округло ли-
*) Необјављене забелешке Јована В. Кондића, писара дворске канцеларије, унука Кондиног. **) Један од синова му звао се Сима. Тај је био за владе ккеза Михаила квартаљник код Видин капије. Кућа му је била у данашњој улици Кондиној, којч сада има број 8 Према томе, изгледа, да је и ова улица добила своЈе име по овоме Сими, а не по нашем јунаку, бимбаши Конди. Једна од ћери бимбашиних била је улата за Николу Лапчевића из Ужица који је умро у 103. години живота 1898 године. Николин је син Давид Николић, угледни занатлија (лимар) београдски.
це и танке бркове. Носио је увек чакшире од плаве чохе, арнаутско (крџалиско) гуњче са шалом (трамболосом) око појаса и фес.*) * Када смо овако видели главнога јунака у нападу за освојење Београда, да видимо сада какав је изгледао тај отпор који су јунаци из Свето-Андрејске ноћи имали да савладају. Сва већа насеља, дакле вароши, у Средњем Веку била су смештена у тврђаве, више или мање отпорне. Атар варошки био је обично оивичен ровом, више или мање дубоким, а над ровом, са стране вароши, подигнут је грудобран (бедем) такође више или мање висок. Грудобран је најчешће прављен од земље или од дебелих облица, а само је мали број вароши био опасан зидом. У такве вароши могло се ући и из њих изаћи само на одређеним местима, где је ров био премошћен а бедем просечен и на отвору направљена јака капија. У вароши је, заједно са грађанима, становала и најамничка војска односно варошка стража. Тако су вароши средњега века имале сасвим супротан изглед од вароши римске епохе, када су у кастелима биле само касарне, а сав остали свет становао на отвореним местима изван кастела. У ово доба, на почетку XIX века, Београд је представљао комбинацију римског и средњевековног типа. У тврђави, коју и данас гледамо у главном сачувану у истом распореду и стању, биле су касарне за војску, канцеларије управних власти и станови за пашу, официре и чиновнике. А извесан простор изван тврђаве насељавало је грађанство. Само, и тај простор био је заштићен са спољне стране једним онаквим средњевековним ровом и бедемом, којима је почетак био на Сави а свршетак на Дунаву. Али то ипак није било једно обично земљано утврђење, јер су по бедему, на важнијим местима биле подигнуте карауле са подземним казаматима, а између њих и четири бастиона. Данас се не зна потпун број ових караула. Изгледа да их је, без она четири бастиона, било десетак. У изворима сам нашао само место једне, која је била на ономе месту код великих степеии где је сада зграда Дирекције Државног Катастра. Одатле је Конда пребегао Србима. Ове мање карауле у понеким изворима називају се и чардацима и стражарама, те изгледа да нису биле јаче конструкције већ да им је главна улога била да пруже заштиту од невремена стражару на бедему. Бастиони су, међутим, служили за одбрану и њима је ојачана отпорна моћ бедема. Они су били
*) Потпуно предање о Конди које је сачувао од заборава његов унук Јован (Јоца) биће објављено у Споменици коју ће о 125-годишњем јубилеју — ове године — издати Београдска општина.