Општинске новине

ИН /К. 'Ворђс Ристић

0

Аутомобилски саобраћај у Београду

Ми смо пре ратова задоцнили у техничкој култури за неколико деценија. После великог рата ми јуримо за временом. Не стижемо га увек, али не дамо ни да ишчезне пред Очима. То што важи за целу техничку културу, важи и за аутомобилски саобраћај, нарочито у градовима. Запазили смо да се увек напредан и монденски живот помеша код нас са преживелим и оријенталским новинама, те га кочи, спутава и даје му често један специјалан источњачки колорит, више пута врло мало допадљив! Давно је Београд изашао из епохе коњских трамваја. Око десетак фијакера, колико их Београд још има, имају жалосну чар нечега што ишчезава, што преживљује своје последње дане. Моторска снага победила је. Пре дваестак година прављене су досетке на рачун 2—3 аутомобила, колико их је тада Београд свега имао, и које су често воловске или коњске запреге извлачиле уз узбрдицу код Лондона. Данас то припада историји. Преко 1800 путничких аутомобила са близу 500 теретних и полутеретних лете кроз Београд и дају му изглед великоварошки. Укупан број свих моторних сретстава за варошки саобраћај у Београду достиже данас и цифру од 2500. То је већ број који се мора озбиљно узети у рачун. Ако свака од њих направе само две до три тураже онда главним артеријама Београда пројуре за 8—10 дневних часова 7 до 8000 моторних кола. Тај се број вероватно пење и на десет хиљада јер има данас аутотаксија који праве и по десет туража на дан. Шта значи кад десет хиљада аутомобила на дан пројуре неколиким главнијим улицама Београда знаће сваки који је бар једанпут прелазио коју од београдских главних раскрсница. Код нас је у Београду саобраћај релативно велики, а преставља већу опасност ваљда него игде, јер нити су наше тесне улице погодне за јак саобраћај, нити је њему дорасла ни публика, ни армија често још недоучених шофера. Публика је још ненавикнута на аутомобилски саобраћај. Ми смо га тек после рата

на две до три године добили. И публика, немарна и недовољно опрезна, не мисли много о опасностима коју он собом носи. А шофери тек! Они код нас, специјално у Београду, представљају један спесимен. Регрутовани из свих могућих пропалих заната, а не једино из кадра ауто-механичара, они знају само да возе док их служи волан! Неколико преблагих судских пресуда размазили су их, јер никад није људски живот јевтинији него кад га згази београдски ауто! У већини случајева 3—4 месеца затвора. То је све!... Да не би ређали овде — у овом збијеном оквиру једнога чланка — како је у којој на пример американској вароши реглементиран јавни саобраћај, ми ћемо га изнети само у главним линијама, трудећи се да еклектички изнесемо само оно што је најбоље и најкорисније у њему и што би заслуживало да побуди општи интерес и подржавање код меродавних фактора. И у свима већим варошима Америке као и западне Европе, нарочито у Лондону, на Пикадили Цирку и у Паризу код Маделен и Конкордија постоје на улицама, свуда где су прелази, тако звана мала острвца спаса. Пешаци не морају да се излажу опасности и да претрчавају целу широку улицу, него прелазе свега по 3—4 метара од једног таквог острвца до другог, док улицу не пређу. Зашто и ми неби имали то на раскрсницама код Лондона, Позоришта, Београдске Задруге, Балкана, жељезничке станице и т. д. ?!... У Паризу чим се дође на Гар де Лион или Гар де Сид укаже вам се чаробан низ најлепших и најлуксузнијих аутотаксиа. Читаве групе богатих предузећа држе их и експлоатишу. Ту су предузећа Такси-Пари, Такси-Петерс, и т. д. Код нас, на против, најгора кола, један дугачак низ давно дотрајалих таксиа свију марака и модела од Форда до Пежо-а дају очајан утисак једне сеоске олупане и расходоване аутомобилске станице. А жељезнкчка је станица ба.шта. на којој треба да буду релативно најлепша кола, која ће странцима пасти у очи, и тиме репрезентовати цивилизацију југословенске престонице. Распитивали смо се о разлозима овога па