Општинске новине

Др. Ллексвндар С. Шевић Први лекар родом Београђанин Др. Стеван Милосављевић

Освежавање успомена на заслужне људе увек је лепо. То није само израз поштовања које се указује њима и њиховом раду већ је у исто време и претресање прошлости које је увек врло инструктивно. То је разлог и овом нашем саопштењу. Ове године навршило се седамдесет и пет година од како је први Србијанац, родом Београђанин, завршио медицинске студије и у Срби.ји, у самом Београду, отпочео лекарску праксу. Сам тај факат био би довољан разлог за ово наше саопштење. Но први Србијанац лекар је и својим лекарским и својим јавним радом оставио трајнога трага у развитку нашега санитета, нарочито београдског санитета, и играо у своје време врло важну улогу у нашем престоничком друштву, те је и са те стране вредно поменути га. Како је тај први Србијанац лекар дуже време заузимао и положај одборника Београдске општине и на том положају успешно и са резултатима деловао, а у исти мах и Београђанин по рођењу, држимо да није без интереса да се баш у часопису Београдским Општинским Новинама, органу града Београда о њему проговори. Као што је познато, у Србији после ослобођења није било никаквих дипломираних лекара. Први су лекари у њој били странци који су довођени у земљу да задовоље санитетске потребе. Најпре су то били туђинци а доцније и Срби из Аустрије. Тек почетком 1856 године вратио се са медицинских студија из Париза први дипломирани лекар родом Србијанац—Београђанин. То је Д-р Стеван Милосављевић, који, солидном спремом, великим одушевљењем и огромним напорима, савлађује тешкоће једне још примитивне земље и за собом оставља утрвен пут медицинској струци у Србији. Д-р Стеван Милосављевић рођен је у Београду 18 децембра 1827 године. Основну и средњу школу учио је у Београду. Био је одличан ђак. Из његове сведоцбе из „треће граматичке класе" види се да је у свима поедметима био „превасходни пети", а у „на-

равима" „сваке препоруке достојан". Кад му, 1843 године, умре отац, напушта школу и ступа у канцеларију код Маше Анастасијевића. Иако у служби, Милосављевић продужава да учи приватно код тада добро познатог Константина Раноса, који је био учитељ и Кнезу Михаилу. У то доба Ранос је био секретар у Капетан-Мишиној камарашији. 1848 године, борећи се са великим тешкоћама, Милосављевић долази у Париз, а 3 јануара 1850 године ступа као редован ђак на тамошњи медицински факултет. У Паризу је био врло повучен, скроман и вредан. Један савременик који се бавио у Паризу кад је Милосављевић тамо студирао прича како је он врло много радио, све своје време проводио је у читању, у школи или болници у кјој је некад остајао и дању и ноћу. Још за време својих студија био је пријатељ Миливоја Блазнавца, с којим је остао и доцније у добрим односима. Уз државну новчану помоћ, коју му је израдио тадашњи начелник санитета у Србији Д-р Емерик Линденмајер, завршава своје студије 1855 године. Тако је први Србијанац постао доктор медицине. Вративши се у Србију исте године Милосављевић је отпочео праксу у Београду као приватан лекар. Као париски ђак он је понајпре вршио праксу код страних консула и бољих београдских кућа, па доцније и у ширим круговима. Убрзо је постао врло омиљен и врло цењен. Својим социјално-хуманитарним радом он убрзо постаје један од највољенијих грађана у Београду. Али тек на изборима од 16 новембра 1858 године који су претходили Свето-Андрејској скупштини био је први пут биран за посланика вароши Београда али није изабран. За Милосављевића је тада гласао и сам Блазнавац. 1 априла 1859 године Кнез Милош поставља Д-р Милосављевића за начелника санитетског одељења при Попечитељству унутрашњих послова. Јеврем Грујић, који је у то време био помоћник попечитеља унутрашњих послова и спремао побољшање санитетске струке а нарочито „заведење среских