Општинске новине

12*

ОНШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 409

доктора и у Београду предузеће мера противу распростирања венеричних болести, а по народу лечење од шуге и вренге", каже у својим Записима да је на његово лично заузимање Милосављевићу поверен овај положај. Грујић га је познавао још из Париза и, мада тамо није добро с њим живео, јер је Милосављевић био пријатељ Миливоја Блазнавца, ценио га је. О томе сам Грујић каже: „Знао сам да је вешт у санитету, и хтео сам нову енергију донети у санитетство наше у место остариле Линдмајерове, кога Књаз Милош издавна нешто не волећи не хтене утврђивати". Избор Д-р Милосављевића није се свиђао некима од тадашњих лекара. Д-р Пацек, о коме ће доцније бити речи, био је због тог избора врло озлојеђен на Јеврема Грујића, јер је желео да или он или Д-р Емерик Линденмајер дође на начелнички положај. Чак, изгледа, да се је због тога жалио и Кнезу Михаилу. При једном сусрету у Конаку, априла 1859 године, дошло је између Грујића и Пацека до једног врло жучног објашњења поводом овог питања. Гру.јић је тада изнео своје разлоге из којих се јасно вили да Д-р Пацек, као аустриски поданик, није имао чак ни права да буде постављен за начелника санитета. Д-р Стеван Милосављевић остао је на положају начелника санитетског одељења при Попечитељству унутрашњих послова све до своје смрти, 13 фебруара 1879 године, непрекидно пуних двадесет година. На основу Устава од 1838 године и цивилни и војни санитет је потпадао под Попечитељство унутрашњих послова. Први начелник тог санитета био је Д-р Карло Пацек, Словак по народности, који је дошао у Србију 1833 године и био најпре лекар књажевске гарде. Указом намесништва од 23 фебруара 1840 постао је „начелник оделенија санитета при попечителству внутрених дела" Д-р Јован Стејић, Србин из Војводине, који 23 јуна 1845 године би постављен за главног секретара Државног савета и на његово место би именован Д-р Емерик Линденмајер, родом из Баната. Он је остао на том положају пуних четрнаест година, докле га није заменио Д-р Стеван Милосављевић. Пацек, Стејић и Линденмајер били су и способни лекари и вредни људи. Они су за санитет у Србији много урадили, али ипак нису стигли да ураде све што је требало и колико је требало. Пре свега имали су мало времена, већином су се често мењали, прилике које су затекли биле су и сувише примитивне, срестава је било мало, како у материјалном погледу тако и у лекарском кадру, послови и сувише многобројни и разноврсни, јер су, као што смо видели, и војни и цивилни санитет били под истом управом. До 10 марта 1859 године била је и војска под Попе-

читељством Унутрашњих дела. Тада је од тог Попечитељства одвојено војно одељење и предато главном војном штабу, који је од тада стајао под непосредном управом Кнеза. Министарство Војно установљено је тек 3 марта 1862 године. Са војним одељењем био је одвојен од Попечителства унутрашњих дела и војни санитет а при Попечитељству Унутрашњих дела остаде само цивилни санитет. Први његов шеф је Д-р Стеван Милосављевић. У то време наше санитетске прилике су стајале врло слабо. У Србским Новинама за

Др. Сте&ан Милоса&љевић

1859 годину изашао је читав низ чланака о нашој санитетској струци, у којима се констатује њено жалосно стање и препоручују мере за њено поправљање. Из тих се чланака види сва недовољност санитетског апарата Србије, која није имала готово ништа, ни довољно лекара, ни болница, ни бабица, ни другог што је за добре здравствене прилике било неопходно потребно. Санитетском струком, као што смо видели, управљало је Попечитељство Унутрашњих дела „посредством начелника одељења, коме је — и то само за писмоводство — у помоћ додан један лекар као секретар". Од 1852 године била је установљена у Београду и једна „лекарска комисија", чија су решења била необавезна за попечитеља и начелника. Лекара је било мало. У Београду и по окрузима „отправљали су санитетску дужност физикуси или хирурзи (ранари) и то свуда само по једно лице". Сем тога у Београду, Шапцу, Пожаревцу, Свилајнцу и Чачку био је по један општински лекар. Војска је имала свега три лекара. Најзад у Београду је било „неколико приватно практичећи лекара". „И то је сав персонал коме је здравље људско у земљи нашој поверено". Лекарски положаји нису били увек тачно регулисани, њихове дужности нису биле одређене, њихова права нису била прецизирана. Забуна, често пута и зло-